California Dreamin’ ili Jesenja sunčana priča

U zimske dane, gde snežne, gde kišovite, razgrnućemo još sveža i topla sećanja na septembarsku avanturu s našim milim kumovima. Dragana i Peđa stigoše u Kaliforniju, posle jurnjave po aerodromima, živi i zdravi, umorni ali veseli, na opštu radost ovdašnjeg naroda:) Zahvaljujući savremenoj tehnologiji i mogućnosti da se čujemo i vidimo putem interneta, činilo nam se kao da i nismo bili razdvojeni čitavu godinu, pa smo druženje samo nastavili. Takva su, u stvari, prava prijateljstva.

Provod je mogao da počne, prema dugo pripremanom planu, a toliko toga smo hteli da smo nešto morali i da propustimo. Nezaobilazna polazna tačka bio je Morski svet (SeaWorld – a ima i slatkovodnih vrsta), koji je kombinacija zoološkog vrta posvećenog zivotinjama koje žive u vodi i kraj vode i zabavnog parka, gde u predstavama učestvuju dresirane životinje (balansiraju na granici zaštite i zloupotrebe životinja – moja primedba, jer dok fokice i delfini možda vole da se igraju s ljudima, kitovima ubicama to baš i nije u prirodi, zar ne?). Dragana i Miša iskoristili su priliku da se suoče sa svojom najvećom fobijom – ajkulama, i čak su četiri puta išli kroz stakleni tunel-akvarijum da ih se nagledaju. Nismo preskočili ni vožnju čamcem po slapovima i skvasili smo se do gaća, što od zapljuskivanja, što od vodenih topova kojima su nas gađali zločesti posmatrači. Srećom, bilo je toplo, pa nam je brčkanje prijalo;) Zanimljivi obilazak krunisala je vožnja žičarom (prilika da se kuma oslobodi još jednog staha). Slike ipak govore više no hiljade reči, a evo i snimaka najinteresantnijih momenata iz Morskog sveta.

Sledeća etapa jesenovanja bila je ekspedicija u Holivudu. Kuma je imala ozbiljne ambicije da snimi bar neku reklamu, ako je već ne angažuju za neki filmski hit, a i kum ima dramskih sklonosti (možda bi, zarad slave, ime promenio u Pedro;), pa smo se promuvali Bulevarom zvezda, upoznali neke poznate i uticajne ličnosti, odmah su nas zatim pozvali na Beverli Hils (Brenda i Dilan su vas sve mnogo pozdravili:), a dospeli smo i na crveni tepih u Univerzal studiju. Tamo smo se ludo proveli, jer je zabavni park sjajno osmišljen i opremljen kao scenografija u pravim filmovima. Išli smo, između ostalog, u kuću strave, u kojoj je, naravno, mračno, čuju se sablasni zvuci, škripa, vrištanje i sugestivna muzika, ide se uskim hodnicima, kroz paučinu i okačene vreće za leševe, kroz laboratoriju zlog naučnika; iza svakog ugla vrebaju mehanička strašila ili živi plašitelji – duhovi, vukodlaci, vampiri i ostale krvopije. Miša je ušao prvi, junački, ja sam za njim bauljala po mraku; kumi se činilo da smo unutra bili mnogo duže no što je šetnja zaista trajala, i bilo joj je jako strašno, iako je veći deo puta žmurila, a kum je u afektu vrlo sočno opsovao vukodlaka. Sve u svemu, neponovljivo iskustvo. Posle smo se bez trunke straha suočili s mašinama iz budućnosti, znali smo da će nas Terminator spasti – u specijalnoj sali iskusili smo i više od tri dimenzije filma: glumci su izletali iz bioskopskog platna, roboti su pucali na nas, osetili smo vetar u kosi dok smo sa Švarcenegerom jurili motorom, poprskala nas je voda, tresla su nam se sedišta. Stvorili su nam iluziju da smo zaista deo filma. Nešto slično iskusili smo i na virtuelnom roler kosteru sa Simpsonovima, gde smo iskakali iz šina s Bartom i Homerom, Megi nas je upljucnula, a osetili su se i neki čudni mirisi, a nismo ni izlazili iz kabine u jednom sobičku. Sjajna simulacija neobuzdane vožnje; krajnje uzbudljivo i savršeno bezbedno – idealno za Draganu i Peđu, koji nisu imali prethodnog iskustva u takvim avanturama:) Videli smo i demonstraciju nekih specijalnih efekata, kakva se pomagala i tehnika koristi da bi se oni postigli, kako bi se dočaralo letenje, oluja na moru i slično. Nismo propustili ni spektakl „Vodeni svet“ (Waterworld), postavku ključnih scena iz istoimenog filma sa Kevinom Kostnerom (ko je gledao, setiće se), gde su dobro uvežbani glumci dočarali borbu dobrih i zlih tragača za kopnom na preplavljenoj Zemlji, uz pucanje, prskanje publike u prvim redovima, vožnju gliserima, eksplozije i jedno sletanje aviona. Snimci će vam to bolje dočarati. Nismo propustili ni razgledanje Univerzal studija vozićem, obišli setove gde se snimaju popularne serije, provozali se kroz jezero (voda se bukvalno razdvojila da bi nas propustila – mora biti da je Mojsije umešao prste), videli katastrofalne posledice srušenog aviona, doživeli raspad u metrou, zatekli se u škipcu kada se King Kong borio s dinosaurusima i još svašta koješta neobično i uzbudljivo. Silno uzbuđenje primetićete i po drhtavoj ruci snimateljke Drace, koja prosto nije znala na šta pre da se fokusira, dok su Peđa i Miša bili malo smireniji, mada je i njima ponekad zadrhtala ruka:)

Svi smo bili oduševljeni posetom ovom zabavnom parku, što se može zaključiti po mnoštvu snimaka i dužini ovog opisa, koji ne može ni približno da predstavi ono što smo toga dana doživeli. Najupečatljivije holivudske slike možete pogledati ovde.

Peđa i Miša željno su iščekivali i pomno planirali odlazak na pecanje, pa su najpre otišli u nabavku opreme u nadaleko čuveni Bass Pro Shop, Meku za lovce i ribolovce, gde su se potpuno raspametili. Okeanska pustolovina donela im je morsku bolest i mršav ulov, a na jezeru su uhvatili čistoga vazduha i blagu sunčanicu :) Evo nekoliko ribarskih fotografija.

Trodnevna ekskurzija u Las Vegasu imala je pretežno zabavi karakter, dok je obrazovnu dimenziju dobila posetom čuvenoj Huverovoj brani. Nećemo vas zamarati prepričavanjem utisaka o gradu poroka i raznolikom provodu koji nudi svojim posetiocima. Prepuštamo vas fotoreportaži „Viva Las Vegas“, a nešto smo zabeležili i kamerom. (Ponovo jedna kumina umetnička vizija po blistavom danu i kumov tehnički vrlo precizan prikaz noćnog života:)

Nismo propustili da svojim gostima pokažemo i znamenitosti i lepote San Dijega, te smo ih vodili u Balboa park, u šetnju kraj okeana, po centru grada i na najlepše plaže. Okean je, nažalost, ove godine bio prilično hladan, pa je kupanje izostalo, ali nas je dobra i raznolika hrana utešila. Prelistajte i ostatak našeg albuma sa letovanja.

Dve nedelje prošle su nam brzo, ali će nam zajedničke uspomene ispunjavati još mnoge dane. Draca i Peca srećno su se vratili u domovinu, ali ne bez stresa, ne bez peripetija i ne bez suvenira i osmeha:)

U međuvremenu se još svašta izdešavalo, dobili smo divne komšije, naše zemljake Rajiće, s kojima smo se sjajno družili, ja sam počela da volontiram u ovdašnjoj gradskoj biblioteci i prionula na završavanje doktorske teze, ali to su već teme za narednu priču. Ove su firange u šarenom kumovskom dezenu, pa je i neizostavni recept u njihovu čast. Za kraj nešto slatko:

Čokoladni keksići po kumovom ukusu :)

Potrebno je:

• 70 grama (oko pola šolje) belog brašna
• 55 grama (nešto manje od pola šolje) integralnog brašna – mada možete staviti kakvo imate
• 25 grama (četvrtina šolje) kakao praha
• pola kašičice sode bikarbone
• 70 grama čokolade za kuvanje (ovo se može zameniti sa par kašika nutele ili eurokrema)
• 100 grama seckane čokolade za kuvanje (ili neke druge koju volite, a dozvoljene su i razne kombinacije)
• 125 grama putera (na sobnoj temperaturi)
• 100 grama smeđeg šećera (može i drugih boja;)
• prstohvat soli
• kesica vanilinog šećera
• cimetova so (za posipanje, može i izostati – a možete i izmešati cimetov prah sa krupnom solju).

Priprema:

U jednoj činijici izmešajte brašno, kakao prah i sodu bikarbonu. U drugoj posudi rastopite na pari 70 grama čokolade i ostavite da se prohladi (uštedećete sebi trud ako se odlučite za eurokrem;). U većoj činiji razmutite puter (može i mikserom ko ima:), i izmešajte sa šećerom, solju i vanilom. Prelazimo na ručno mešanje varjačom: dodajte rastopljenu čokoladu, zatim brašnastu smesu iz prve posude, i konačno seckanu čokoladu (ono što niste pojeli dok ste je seckali – znamo se;). Kašičicom zahvatajte testo i grudvice ređajte na pleh sa izvesnim razmacima, jer će se smesa razliti u tanke keksiće (bude ih kod mene otprilike 48). Pospite grudvice cimetom i solju i pecite 10 do 12 minuta na 180˚C, dok se površina keksa blago ne prosuši. (Pazite da ne zagori, mada su kod nas i takvi dobro prolazili:) Topao keks vam se može učiniti suviše mekan, ali će dobiti čvrstinu kad se prohladi. Možete ih čuvati u kutiji ili samo pod salvetom i po nekoliko dana, ali ne verujem da će vam mnogo preostati za čuvanje (čak je i nepečena smesa neodoljivo ukusna).

Prijatno vam bilo i ostajte nam u zdravlju i veselju do nove pričice! Uživajte u praznicima! Najlepše želje i mnogo poljubaca i konfeta od Miše i Milice:)

Kultura, automobilizam, turizam ili čekajući kumove

Sunčanu Kaliforniju tek pod jesen konačno je osvojio topli letnji talas, našom ulicom ponovo prolaze žuti školski autobusi, a mi smo uredili terasu za uživanciju i na njoj nestrpljivo odbrojavali dane do dolaska kumova.

Pripreme za veselo jesenovanje bile su u punom jeku: proveravali smo toplotu okeana, raspitivali se o ulovu pecaroša, probali nova jela, vežbali pravljenje roštilja i posećivali znamenitosti i atrakcije kako bismo gostima pokazali što više zanimljivih mesta u San Dijegu i okolini. Evo nekoliko ilustrovanih ekskurzija za one koji tek planiraju dolazak ili se još dvoume. Najpre nekoliko sličica sa plaže – za nas skore dođoše još nije počela sezona kupanja, ali smo uživali na obali:)

Pošto je Miša ogrezao u kapitalistički sistem i nema slobodnog vremena osim vikendima, njegova nezaposlena supruga iskoristila je blagodeti tog svog statusa (tj. besposlenosti:) i jedan utorak posvetila kulturnom uzdizanju. Dan beše tmuran i prohladan, ali mene je obasjavala svetlost visoke umetnosti. Ovdašnji Muzej likovnih umetnosti (The San Diego Museum of Art) i zadužbina imućne porodice Timken (Timken Museum of Art) imaju stalne postavke evropskog, američkog i meksičkog slikarstva, zanimljivu zbirku ruskih ikona, mnoštvo vrednih slika i skulptura (da pomenem, između ostalih, dela Đota, El Greka, Goje, Rubensa, Rembranta, Van Dajka, Kanaleta, Fragonara, Monea, Renoara, Braka, Matisa, pa Roberta Henrija, Mari Kasat, Vilijama Merita Čejsa, Istmana Džonsona, Magrita, Henrija Mura, Huana Miroa, Dijega Rivere, Džordžije O’Kif, Alfreda Ramosa Martineza...). Za razgledanje ovih muzeja treba vam nekoliko sati, jer su sve izložbe propraćene komentarima uz sama dela, a možete naići i na kustose koji će vam ukazati na zanimljive detalje o izložbi posvećenoj starogrčkim junacima i mitološkim bićima, zbirci kineske, japanske, indijske i persijske umetnosti, o bakrorezima iz perioda manirizma, a najviše posetilaca privlači izuzetna izložba slika i plakata Anrija Tuluza Lotreka. Naravno, fotografisanje je zabranjeno u likovnim muzejima i galerijama, pa ćete morati da mi verujete na reč ili da sami skoknete do muzeja (ili barem na sajtove) i nadivite se tolikoj lepoti i umetničkoj vrednosti.

U Antropološkom muzeju (San Diego Museum of Man) maštovito je prikazan razvoj ljudske vrste – prateći stope na podu prošetala sam kroz evoluciju: replike skeleta različitih primata dočaravaju sličnosti i razlike među ljudima i njihovim pradavnim precima (po Darvinu, naravno;), a mogu se uporediti i otisci dlanova i stopala; nisu izostali ni pećinsko slikarstvo, razvoj alata i oružja, odeće i obuće. Poseban odeljak posvećen je genetici, a tu su i stalne postavke egipatskih sarkofaga, mumija i drugih autentičnih predmeta iz tog perioda, artefakti drevnih američkih civilizacija Maja, Inka i Acteka, blago meksičkih i peruanskih starosedelaca, a naročita dimenzija razvoja čoveka prikazana je izložbom igara iz različitih vremena i delova sveta. Obilazak ovog muzeja poučna je i zabavna pustolovina za sve uzraste, a za decu je osmišljen i poseban program gde o istoriji uče otkrivanjem i sami iskopavaju neke koščice, traže tragove, upoređuju nalaze i slično.

Međunarodni muzej Mingei (Mingei International Museum) priređuje izložbe različitih umetničkih sadržaja naroda sa svih kontinenata. Tog utorka na programu su bile izložbe posvećene meksičkoj kulturi (religiozne i profane teme, maske, kosturi, tapiserije, grnčarija) i revoluciji (slikarstvo, vajarstvo i primenjena umetnost inspirisana borbama meksičkog naroda i značajnim vođama revolucije – šareni murali, tanjiri s likovima Panča Vilje i Emilijana Zapate); zatim izložba japanskog nameštaja (starog i savremenog), nekoliko slika i skulptura iz zbirke kineske, japanske i indijske umetnosti, te kolekcija kućica za lutke. Mene je zadivila priča o Sonabai, samoukoj nepismenoj ženi, koja je živeći izolovano u nekoj zabiti u centralnoj Indiji, posvećena domaćinstvu i porodici, pronašla specifičan način da izrazi svoj umetnički senzibilitet, sasvim atipičan za kraj u kojem je živela. Stroga patrijarhalna shvatanja njenog muža 15 godina su zabranjivala Sonabai da napušta kuću i viđa čak i najbliže komšije, te je ona počela sama da pravi igračke za svoju decu i ukrasila kuću veselim figuricama ljudi, ptica i drugih životinja jarkih boja, sluteći šarenilo i žagor života seoske zajednice koji nije imala prilike da upozna. Kada su Sonabaina dela došla u dodir sa svetom, umetnica je dobila prestižno državno priznanje u Indiji i priliku da svoju viziju života predstavi publici u inostranstvu, ali i da svojoj vajarskoj tehnici poduči druge stvaraoce. Njeni učenici i dalje neguju Sonabain stil, a bilo je i nekoliko njihovih dela na izložbi koju je pratio i film o ovoj autentičnoj samonikloj umetnici i kulturi njenog okruženja koju je oplemenila svojim neobičnom pojavom.

Bašta japanskog prijateljstva (Japanese Friendship Garden) neobičan je muzej na otvorenom. Tu je svaka staza, biljka, kamen, jezerce deo izložbe japanskog baštovanstva, a u tipičnim građevinama su izložbe slika, skulptura, ikebana, bonsaija, ceremonije čaja. U autentičnom ambijentu možete meditirati gledajući kamenu baštu – prostorno uobličenje japanske filozofije minimalizma i jednostavnosti, a ko više voli zelenilo, šarenilo i vodu uživace kraj jezera, pod bambusom ili u senci trešnjinog cveta (ako dođete s proleća:) Imala sam sreće da naiđem baš kada je o konceptima uređenja vrtova pričao ovdašnji vodič, simpatičan dobrodržeći čičica od stotinu ljeta (videćete ga na slikama), a obišla sam i fenjer s plamenom prijateljstva gradova pobratima San Dijega i Jokohame, zabeležila nekoliko detalja u bašti i izložbenom prostoru, a poseta se završila ručkom u čajdžinici gde mi se pridružio i Miša. Apetitu nam je godila i svirka plesnog orkestra na obližnjem koncertnom podijumu, a neki su i zaplesali (mi nismo smeli punih stomaka;).

Pošto ste pročitali poučnu našu priču, možete preći u galeriju fotografija i razgledati muzeje i nekoliko zanimljivih baštica Balboa parka. Šteta što je dan bio oblačan, što se u nekim muzejima sme slikati samo bez blica, a fotograf nije bio Miša, pa nećete sagledati sve u punom sjaju, ali biće još ovakvih izleta i prilika za lepše sličice.

Nije ni Miša, ipak, bio potpuno lišen duhovne nadrgadnje ovoga leta - uspeo je da ugrabi vremena za jedno prijatno veče u letnjem bioskopu pod vedrim nebom ispred Gradske biblioteke u Karlsbadu. Ulaznice su bile besplatne, okolne prodavnice obezbedile su kokice i sokove, a dobili smo i poklončiće, kupončiće i drugi reklamni materijal od firmi i restorana u komšiluku koji su sponzorisali ovaj događaj. Naše je bilo samo da ponesemo stolice, ćebad ili jastučiće na kojima ćemo sedeti. Pošto smo nas dvoje bili jedini s običnim podgužnjacima, jedan stariji gospodin nam je velikodušno pozajmio par stolica koje su njegovom društvu bile višak, a mi smo im zahvalili domaćim kolačićima. Eto, takvo nam je selo! Fini ljudi, fino vreme i lep provod:)

Početkom avgusta bili smo na 19. godišnjoj izložbi klasičnih automobila. Miša je jedva dočekao tu sunčanu nedelju da uživo vidi automobile kojima se dosad divio samo gledajući emisije o restauraciji starih kola na televiziji. Iako mene automobili ne zanimaju, bilo je interesantno videti toliko različitih modela na jednom mestu, od kočija bez konja (zaista tako izgledaju:) starih preko sto godina do najnovijih automobila restilizovanih prema kultnim modelima. Bilo je marki za koje ste možda samo čuli, pa specijalnih vozila (vatrogasna, bolnička, pogrebna kola), čak i jedan trkački bolid, a ponosni vlasnici, koji su silno vreme, trud i novac uložili u održavanje ili obnavljanje svojih ljubimaca, rado su pričali radoznalim posmatračima istorijat modela, kako su nabavili auto ili neke zanimljive detalje i iskustva s njima. Miša se potrudio da sve značajnije eksponate ovekoveči i fotografije proprati tačnim i iscrpnim podacima o proizvođaču, modelu i godini proizvodnje, a slike možete pogledati ovde. Bilo je, naravno, i zabave, muzike, nagradnih igara, krkanluka i svi su se lepo provodili. Evo jednog osvrta na tu manifestaciju:

U međuvremenu navršila se i godina od našeg dolaska u Sjedinjene Američke Države, a taj datum se poklopio s našim odlaskom u veliki zabavni park Knott’s Berry Farm, prvi tematski zabavni park u Americi (Mišino preduzeće častilo je svoje radnike i njihove porodice besplatnim provodom u parku povodom ovdašnjeg nacionalnog praznika rada – Labor Day). Obeležili smo godišnjicu stranstvovanja vrlo uzbudljivo i veselo, sa željom da nam životne pustolovine i dalje budu lepe i zabavne, iznenađenja prijatna, što manje briga, što više zdravlja, putovanja i dragocenih iskustava, poznanstva, i dragih susreta sa starim prijateljima i rođacima. U to ime isprobali smo i nekoliko vožnji u parku, od onih laganih, opuštajučih, za celu porodicu, do onih najizazovnijih, za smelije i spremnije avanturiste. Inače, zabavni park namenjen svim uzrastima, poseban deo osmišljen je za najmlađe i sve je u znaku Snupija i vesele družine Čarlija Brauna, pa su i tobogani, vrteške i druge vožnje prilagođene deci. Veći deo parka uređen je u stilu Divljeg Zapada, pa na jednom roler kosteru možete biti jahač Poni Ekspresa, na drugom ogromnom drvenom kosteru simulira se prilično neugodna brza vožnja i neizvesnost pustolovnog života kopača zlata i rudara (takozvana vožnja duhova); ako se odlučite na mirnu vožnju vozom koji vuče prava parna lokomotiva, može vas zadesiti pljačka voza (srećom, pljačkaši su dobroćudni i imaju razumevanja, naročito za porodične ljude koji su se već istrošili na žene i decu;). Osim simpatičnih vožnji rudarskim vozićem koji vozi u okna i jame gde je mehaničkim lutkama predstavljen život i rad rudara u vreme naseljavanja Zapada, ili plovidbe u čamcu-balvanu kroz planine i simulaciju rada pilane (tu ćete se sigurno skvasiti), ima i redovnih atrakcija poput ringišpila, dizalica, igara na sreću i sličnih zabava. Svaki deo parka ima svoju dominantnu temu, inspiraciju i arhitektonski stil: Snupijev kamp, indijanske staze (vigvami, totemski stubovi, radnjice sa suvenirima, mokasinama, amajlijama), meksičko selo (fontane, vrteške, restorani, sombrera, muzika i sve spremno za fijestu), napušteni grad duhova (vožnja kočijom, koncertni podijum s kočijama kao ložama, radionice starih zanata, krčma, piljarnice i dućani s kopijama autentičnih pištolja, starinske igračke, stari novac, fotografije, konjska oprema, mehanički klavir, a sa balkona izviruju kosturi u starinskoj odeći:), a tu je i šetalište u prepoznatljivom američkom stilu iz 50-tih godina dvadesetog veka (veliki restoran s hamburgerima, jedan u vidu bioskopa, prodavnica slatkiša i nešto moderniji roler kosteri, fliperi i video-igrice). No, ne vredi da prepričavam, pogledajte fotografije i pokušajte da zamislite ono što slike nisu uspele da prikažu. A evo kako jedna od vožnji izgleda sa zemlje (nismo se usudili da snimamo u vožnji – još nemamo toliko iskustva u ovim avanturama:)

Ni ovoga puta nećemo izostaviti kuvarancije, pa zasucite rukave, opašite keceljče i pripremite apetit za novi recept.

Peruanski krompir s jajima

Potrebno je (za 6 osoba, ili 4 jako gladne:):

• kilogram krompira
• 6 jaja
• 2 supene kašike putera (može i neka druga masnoća ali puter doprinosi da jelo bude kremastije)
• šolja sitno iseckanog crvenog/plavog luka (ili običnog crnog, zavisi koliko vam je bitno šarenilo jela:)
• pola šolje iseckane stabljike celera (ako imate i ako volite, ali može izostati)
• 2-3 paprike (raznih boja, a mogu i ljute), očišćene od semena i isečene na trake, kolutiće (budite maštoviti!)
• 1-2 tikvice iseckane na kolutiće pa na trakice
• supena kašika belog luka (sitno iseckanog ili zgnječenog)
• šolja i po mleka
• ¾ šolje sira (rendani tvrdi sir ili izdrobljena feta)
• zelenovo ili celerovo lišće (sveže i sitno iseckano, a može i drugo začinsko bilje po ukusu)
• so i biber po ukusu.

Priprema:

Krompir iseckajte na kockice i obarite (kao za pire), ali nemojte prekuvati. Tvrdo obarena jaja ohladite, oljuštite i iseckajte na kriške. U međuvremenu u tiganju na puteru propržite iseckani crni luk (oko 5 minuta), zatim dodajte beli luk, paprike i tikvice i pržite na umerenoj vatri još nekoliko minuta povremeno mešajući. Dodajte proceđeni krompir, pa mleko i krčkajte dok krompir ne upije deo tečnosti. Dodajte sir i jaja, promešajte i pojačajte vatru da se sve zagreje, rastopi i bude kremasto. Na kraju dodajte zelenovo lišće i začine. Služite toplo kao prilog uz meso i ribu ili kao zasebno jelo.

Prijatno!

Za jesenju sezonu pripremamo novi model firangi, šarenije priče, s više junaka i različitom scenografijom, ali nećemo unapred da otkrivamo planove, nego nam šacnite kroz pendžer za nekoliko nedelja, kad sredimo utiske i uspomene na nezaboravni provod sa milim nam gostima. Do tada budite zdravi, siti i veseli, a mi vas glimo i šaljemo vam mnogo sunca!

Hleba i igara

Na zahtev mnogobrojnih obožavalaca, kao što smo i obećali, javljamo se posle par meseci s novim doživljajima i fotografijama. Redovne dnevne obaveze nisu se znatnije izmenile, pa ćemo ih preskočiti ovoga puta i usredsrediti se na mnogo zanimljivije slobodne aktivnosti :)

Znamo da ste s nestrpljenjem iščekivali nastavak priče „Miša i Mišica (pardon, Milica) u Zoološkom vrtu“, pa evo raspleta u vidu foto-romana, u kojem ćete, između ostalog , videti posetu zmijarniku: zmije, gušteri, žabe, kornjače i drugi gmizavci i vodozemci (ko se plaši neka preskoči, ali verovatno će se pokajati), zatim posetu bubarniku (ako se tako može nazvati) – vrlo neobični i zanimljivi primerci, a biće i maženja merkata i drugih pitomijih vrsta, videćete žirafu (kako mezi uz kafu;), majmunčiće, aligatora i ono što ste najviše želeli – vožnju žičarom. Na kraju ima i nekoliko fotografija iz umetničke naseobine u Balboa parku, samo da vam zagolicamo maštu i rezervišemo vašu pažnju i za naredno izdanje bloga ;) Slike iz Zoo vrta izvolite pogledati ovde.

Nastavljamo izveštaj o fauni i flori sandiješkog okruga. Najavili smo bili onomad da ćemo posetiti i nadaleko čuveni Park divljih životinja (Wild Animal Park), istureno odeljenje Zoološkog vrta u San Dijegu, gde su pokušali, koliko je to mogućno, da simuliraju prirodno stanište za životinje pruživši im pre svega veće prostranstvo sa što manje ograda i kaveza. Na površini od 1800 (da, da, hiljadu osamsto) jutara, osim mnoštva životinjskih vrsta iz celog sveta, gaje se autohtone i egzotične biljke, organizuju se istraživanja radi zaštite ugroženih vrsta, obrazovne ekskurzije i zabavne avanture (jer je narod željan atrakcija i šou-programa, a ovde su skloni da od svega naprave zabavni park). Možete, dakle, razgledati životinje u njihovom približno prirodnom okruženju – pešice, autobusom ili iz vazduha, velikim balonom, možete ih milovati i hraniti ili gledati kako čuvari hrane mladunce, slušati priče o životinjama, fotografisati se s njima, a tu su i posebno osmišljene aktivnosti za decu kako bi kroz igru učila o prirodi. Tu su i nezaobilazni suveniri, restorani, prostor za izlete, u Parku se često organizuju proslave venčanja, rođendana u prelepo uređenom krajoliku (bašte, jezerca, vodopadi), a možete se uputiti i na safari, preleteti iznad parka žičarom (umesto objašnjenja: kliknite ovde), ili čak prenoćiti u šatoru i slušajući zvuke divljine osetiti delić atmosfere kampovanja u džungli ili savani. Pregršt pustolovina zbog kojih valja kupiti godišnju kartu za Zoo vrt i dolaziti u Park nekoliko puta da bi se sve videlo i iskusilo.

Povod za našu prvu posetu Parku divljih životinja bila je sezona leptira. Jednom godišnje, u proleće kada su leptiri najaktivniji, posetioci parka imaju priliku da razgledaju i fotografišu ove šarene lepotane u velikoj staklenoj bašti gde slobodno lete i rade svoj posao. Ako ste jako mirni i pažljivi, i ako imate sreće, možete se i zakititi nekim leptirom – ponekad slete na ljude i zadrže se i po desetak minuta. Mi smo se zatekli među njima u velikoj gužvi i galami, pa nismo imali tu čast, ali smo se nagledali njihove lepote. Pokušali smo što više da fotografišemo, ali što zbog gužve (čekali smo u redu 45 minuta da bismo ušli u staklenik), što zbog ograničenih mogućnosti našeg fotoaparata, a što zbog brzine nemirnih leptira neke su slike nevešte i mutne, pa nemojte zameriti. Osim leptirića, uspeli smo da vidimo samo još delić Parka i nekoliko njegovih stanovnika (mahom ptica koje šetaju i lete unaokolo ne obazirući se mnogo na posetioce i nasrtljive paparace koji ih neprestno fotografišu), ali ćemo svakako ponovo ići u ovaj zoo vrt i dopuniti priču o njemu. Prva epizoda naših avantura zabeležena je ovde.

Prekidamo kulturno-obrazovno-zabavno-rekreativni program jednom važnom vešću: naši dragi kumovi i vrli drugari Dragana i Peđa (u narodu poznati i kao Čikita i Pedro:) dobili su blagoslov ovdašnjih vlasti i vizu za posetu Sjedinjenim Američkim Državama. Radost je opšta i neobuzdana! Jedva čekamo da ih ugostimo u septembru i odbor za doček i organizaciju zajedničkog letovanja vredno i užurbano prikuplja podatke o svakovrsnoj zabavi i razrađuje plan provoda u saradnji sa uvaženim gostima iz Srbije. S tim je u vezi i naš naredni izveštaj.

S obzirom na to da su Peđa i Miša vrsni i strasni pecaroši, obojica su se angažovali da se raspitaju o najboljim mestima za sportski ribolov u ovom kraju, najpogodnijim tehnikama, opremi, mamcima i čamcima. Nakon detaljnog pretraživanja po internetu i stručnih konsultacija s Markom (tj. Markušom Ištvanom – prodavcem na odeljenju ribolovačke opreme u obližnjoj sprotskoj radnji, inače mađarskog porekla), nabavljen je štap i godišnja dozvola, a išli smo i u obilazak jednog od jezera u našem kraju. Jezero Hodžiz (Lake Hodges) izuzetno je bogato lovište basa, ovdašnje vrste ribe koja se može naći i u severnim krajevima Bačke. Da ne ulazimo u detalje, jer ovo nije specijalizovana rubrika o pecaroškim pitanjima, preći ćemo na fotografije ovog jezera, gde se osim pecanja i vožnje čamcima, može i šetati bogazama duž obale i razgledati bilje i ptice, ili družiti i roštiljati na posebno pripremljenom izletištu. (Kupanje nije dozvoljeno, da bi se izbeglo zagađivanje i narušavanje prirodne ravnoteže, a i svi čamci se pre zaranjanja pregledaju kako bi se sprečilo unošenje nepoželjnih vrsta – npr. nekih skoljki, koje bi poremetile jezerski ekosistem.)

Dani su prolazili... Čekali ste da se ponovo oglasimo, slali nam komentare, podršku i podstrek da pišemo češće (hvala vam na tome!), a mi smo čekali dogadjaj koji će biti kulminacija ovog javljanja. I konačno je stigao veliki Sajam Okruga San Dijega, a ovogodišnji slogan beše – Okusi zabavu! Nismo odoleli tom pozivu i nismo se pokajali. Poljoprivredni deo sajma nije bio dominantan (mada smo mi verovatno zakasnili na izložbe koza i kukuruza), ali smo iz programa saznali da je bilo mnogo obrazovnih i zabavnih radionica za decu, predstavljanja kućnog alata, starih zanata, raznoraznih izložbi (domaćih životinja, cveća, automobila, rezbarija, nakita, fotografija i umetničkih slika...), degustacija hrane, vina, festival piva, mnoštvo trka i takmičenja, koncerti, projekcije filmova, fotografisanje u stilu poternica sa Divljeg Zapada, mađioničarske predstave, čistači cipela, prodavci magle i još svašta koješta, kao na vašaru :) Mi smo stigli samo na neke od tih manifestacija, zavirili na nekoliko izložbi, prozujali pokraj nekoliko bina (a na svakoj različita svirka, ponegde i đuska), obišli vašarske tezge i probali nekoliko popularnih specijaliteta: pohovani hot dog, nemačku kobasicu s dinstanim lukom i kiselim kupusom, pa ćureći batak sa roštilja na teksaški način i pensilvanijski holandski fanel kolač s jagodama i šlagom. To je ublažilo nostalgiju za našim vašarskim gurmanlucima poput jagnjetine s ražnja, ćeten-alve, orasnica, svilenih bombona i liciderskih srca. Bilo je, doduše, šećerne vune i pečenog kukuruza – da se zna da je vašar. Kada je reč o zabavnom parku ovdašnjeg sajma, sve je bilo na nivou, tj. na dva nivoa, pošto su sve atrakcije koje se nude odraslima, u nešto ublaženom i umanjenom obliku, prilagođene i deci, tako da se svi podjednako ludo provode. Vrteške, ljuljaške, dizalice, padalice, automobilčići, tobogani i vozići, kriva ogledala, kuće strave i zabave, bandži skokovi, pa merači snage, gađanje u metu, ubacivanju u koš i još nebrojeno mnogo igrarija, a nagrade raznorazne – od plišanih igračaka do zlatnih ribica. Beše šareno, blještavo i veselo, i vrlo lepo organizovano. Evo i slika. Posebno je bogat bio muzički program (mada smo pre odlaska bili malo sumnjičavi i pitali se šta na vredi sandiješki vašar kad na njemu neće nastupati Jašar;). Na velikoj bini na hipodromu bilo je koncerata rok, pop, kantri, disko, latino i gospel muzike (među izvođačima su bili Kenny Loggins, Paul Rodgers, Donna Summer, Julio Iglesias, Uncle Kracker, Los Tigres del Norte – pogađajte koji žanr oni neguju;), nastupali su i komičari, gradski svadbeni pevači, bilo je karaoka žurki, večeri posvećenih Majklu Džeksonu, Džoniju Kešu, Biliju Džoelu, grupama Iron Maiden i The Doors, a pevale su se i pesme iz filma Briljantin. Zabeležili smo deo nastupa gitariste Toma Grizgrebera (Griesgraber) – neobični instrument je kombinacija električne i bas gitare a svira se pritiskom na žice umesto trzanjem; pa uzivajte u kompoziciji Don’t look back (suptilna asocijacija na roman Arsena Diklića Ne okreći se, sine!:)

Provedosmo vas malo kroz zabavni vikend-provod, ali moramo se dotaći i svakodnevice, opet na molbu naših čitalaca. Toliko smo očarali publiku ovim firangama da mnogi već hrle da se dosele u naš kraj ;) Ta popularnost silno nas raduje i biće nam drago da informacijama pomognemo novim prijateljima i potencijalnim sugradjanima. Stoga evo i nekoliko bitnih podataka o troškovima života u San Dijegu i okolini.

Zahvaljujući pogodnoj klimi i umerenim temperaturama tokom cele godine, režijski troškovi nisu veliki: grejanje smo uključivali samo par meseci i to pomalo uveče i ujutru, a rashlađivanje klimom nam verovatno neće ni biti potrebno; voda, struja i gas nisu mnogo skupi, a planskim trošenjem sami regulišete račune. Isti razlog, međutim, diktira i visoku cenu stanova i zemljišta, pa su u ovom regionu, i u čitavoj Kaliforniji nekretnine skuplje no u nekim drugim državama (čak i po nekoliko puta u odnosu na npr. Teksas, gde je opet klima prilično nesnosna). Mada vele da u San Dijegu nema posebno loših krajeva (nebezbednih i prljavih; iako neki krajevi ne važe za opasne, ipak vam nije svejedno noću kada se na ulicama mogu susresti sumnjivi tipovi i prostitutke), nije svaki komšiluk isti, pa i cene iznajmljivanja stanova zavise od toga koliko su zgrade stare, kako se održavaju, da li su na dobroj lokaciji (novi urbaniji delovi, bliži centru i poslovnim kompleksima skuplji su no oni zapušteniji krajevi u kojima žive ljudi sa skromnijim primanjima; takozvana predgrađa takođe su malo skuplja, ali i mirnija, urednija, prisnija i pogodnija za porodični život). U brojkama ta slika izgleda otprilike ovako: jednosobni stanovi (što će reći s jednom spavaćom sobom, dok se ostalo podrazumeva) koštaju od oko 800 do 1400 (neki čak i više od 1600) dolara mesečno, dvosobni se mogu iznajmiti za 1100 do skoro 2000 dolara mesečno (prema popisu cena u oglasniku), ali treba pre useljenja pripremiti depozit (u proseku oko 300 $), a tu su i takse za prijavljivanje (od 10 do 50 dolara, otprilike). Cena zavisi i od dužine zakupa – kirija za kraći period obično je skuplja. U nekim stambenim kompleksima nije dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca, a tamo gde ih primaju traže ponekad i dodatni depozit. Ponegde se garaža ili parking mesto dodatno naplaćuju, pa se treba dobro raspitati. U svakom slučaju, veoma je važna kreditna istorija budućih stanara (to je ključni činilac u svim bitnim poslovnim potezima, jer diktira i visinu kredita koji će vam banka odobriti, i da li ćete moći da otvorite telefonski račun bez polaganja depozita, pa i koliki će biti depozit prilikom iznajmljivanja stana). Veoma je bitno i koliko vam je posao udaljen od stana i kako do njega putujete, jer je gradski prevoz u San Dijegu, iako postoje autobusi i vozovi, slabo razgranat i ograničen na gušće naseljene oblasti, ili su linijama povezana samo susedna naselja, pa do udaljenijih delova grada morate ići automobilom (sopstvenim ili taksijem) hteli vi to ili ne. Ako imate sreće, možda ćete i pešačiti do posla, ili ići biciklom, a viđali smo i poslovne ljude na skejtbordima. Još jedna oblast u kojoj ne možete sami kontrolisati troškove, a izdaci mogu biti veliki, jesu čuvanje dece i školovanje. Bebisiterke naplaćuju od 5 dolara pa naviše po satu (zavisno od broja i uzrasta dece, ali i od godina i iskustva dadilje), obdaništa (Daycare: deca od 6 nedelja do 5 godina) nedeljno staju od 205 do 276 dolara (ovo se odnosi na jednu uglednu ustanovu, dakle, može biti i jeftinije, verovatno:) Sve zavisi od uzrasta deteta – što je dete starije i samostalnije to je i cena niža. Zabavište (Kindergarden) besplatno je i namenjeno deci od 5 godina. Ostali troškovi života zavise od ličnih i porodičnih navika i prohteva (ukupni režijski troškovi kreću se oko 200 dolara). Telefon, kablovsku televiziju i internet nekoliko operatera nude u različitim paketima i po različitim cenama, pa svako odabira ono što mu se najviše isplati. Izbor hrane je veliki i kada je reč o cenovnom rangu – možete jesti organsku hranu, sveže meso i povrće s lokalnih farmi, ali i smrznutu i konzerviranu hranu, a ima i one genetski modifikovane, pa koliko novca toliko i kvaliteta. U poređenju sa cenama u Srbiji, namirnice su malo skuplje, ali u odnosu na ovdašnja primanja sasvim podnošljive. Brza hrana (sendviči, pice, hamburgeri i slično) nije baš povoljna (od 2-3 dolara pa naviše), ali je zanimljivo da razlika u ceni nije velika kada se uporedi sa cenama obroka u restoranima, pa za samo nekoliko dolara više možete ručati ili večerati u nekom restorančiću (a porcije su obično za dvoje), uz pristojnu uslugu, umesto da usput mrvite topli sendvič. U restoranima i barovima piće ćete platiti otprilike polovinu obroka, pa vam se više ispati da jedete u gradu a sve to zalijete kod kuće :) Kao što je poznato, usluge su u Americi izuzetno skupe (posebno zdravstvene), i uglavnom je manji trošak kupiti novi uređaj no dati neispravan na popravku, ali se zato gotovi proizvodi za svakodnevnu upotrebu (odeća, obuća, kućni aparati) mogu kupiti po dosta povoljnim cenama u odnosu na Srbiju.

Nadamo će ovaj osvrt biti od koristi onima koji razmišljaju o preseljenju u San Dijego, kao i da ostale čitaoce nismo smorili svakidašnjom jadikovkom. Pretpostavljamo da će vas ipak zanimati još nekoliko detalja o vremenskim prilikama koje u znatnoj meri diktiraju stil i troškove života. Ova oblast poznata je po mnogobrojnim mikroklimama koje se međusobno znatno razlikuju zavisno od reljefa i blizine okeana odnosno udaljenosti od obale. U nekim delovima grada često je oblačno, u priobalju je nešto svežije i prijatnije no dublje u unutrašnjosti gde je klima skoro pustinjska. Isparenja sa Pacifika stvaraju povremeno sloj magle (tzv. marine layer), pa ni sunce ne prži onako nepodnošljivo mada je prijatno toplo. Zimi se temperature kreću u rasponu od oko 4-5 stepeni do 17-18 (biva i preko 20), a leti od 17 do 24-25, i retko prelaze 30 stepeni, a velike žege nisu karakteristične za ovo podneblje. Vremenske prilike umnogome zavise od vetra – s okeana dolazi sveže i vlažno vreme, dok pustinjski vetar donosi suv i topao vazduh, pa nema onih teških sparina. Kiša pada samo u toku tri ili četiri meseca, od decembra do aprila (ove godine i malo duže i malo više, ali starosedeoci kažu da to nije uobičajeno). Da sumiramo: veoma pogodna klima koja omogućava da skoro uvek nosite laku odeću i obuću (većina ovde nosi papuče i zimi, a čizme su isljučivo modni detalj, ali su džemperi i jakne ipak neizostavni deo garderobe u hladna zimska jutra), možete šetati u svako doba godine (nema blata i bljuzgavice) i uživati u prirodi i aktivnostima na otvorenom, a ko je hrabar može se i kupati u okeanu cele godine (za surfere nema zime:), iako je voda najtoplija krajem leta i početkom jeseni. Klimatski uslovi su povoljni, prirodni resursi dopunjeni dobrom organizacijom i infrastrukturom, pa ako imate solidan posao i nađete lep stan, imaćete i prilike da se u San Dijegu lepo razonodite i provedete, da uživate u kulturnim manifestacijama, sportu, hobijima. (Ako imate još pitanja, predloga i komentara, rado ćemo se odazvati u nekom od narednih javljanja:)

Trudimo se da vam naši zapisi budu zanimljivi, informativni, ali i ugodni, da poseta našem blogu bude kao da ste nam zaista u goste došli. A kakva bi Mica domaćica bila kad vas nečim ne bi poslužila, i sa vama neki novi recept podelila. Odlučili smo da uvedemo u postove stalni odeljak koji bi se mogao nasloviti Kuvarancije ili S vanglom kroz svet :) Pošto ovde imamo priliku da probamo jela različitih kuhinja, a isprobali smo i nekoliko recepata iz časopisa lokalnih prodavnica zdrave hrane, poželeli smo da nekako podelimo svoja iskustva s prijateljima. Pa sad, ako ste voljni i imate smelosti za kulinarske pustolovine, pripašite kecelju i osvežite jelovnik nečim nesvakidašnjim. Nadamo se da ćete uživati.

Čorba sa čipsom

Potrebno je (za 4 osobe):

• 1-2 kašike maslinovog ulja
• 1 crni luk srednje veličine (isečen na krupnije kocke)
• 4 cela čena belog luka
• ½ kilograma iseckanog paradajza
• 4 šolje supe od povrća (ili kombinacija vode i začina od povrća)
• 300 grama šampinjona (ili nekih drugih pečuraka) isečenih na listiće
• ½ zrelog avokada isečenog na kockice
• nekoliko listova spanaća (ili neko drugo lišće:) sitno iseckanih
• par ljutih papričica (a ne moraju biti ni ljute, pa se može dodati aleve paprike po ukusu za ljutinu) sitno iseckanih
• malo sira (sitni kravlji, mladi kozji – sta ko voli ili ima, a može i izostati)
• i konačno malo izmrvljenog čipsa (tortilja čips ili od krompira – kako vam drago).
Napomena: svi sastojci podložni su zameni prema ukusu, izboru, nadahnuću kuvara ili izboru namirnica koje su na raspolaganju. Možda je neka druga kombinacija još ukusnija. Slobodno eksperimentišite!

Priprema:

Zagrejati ulje u šerpi i pržiti crni i beli luk 10-tak minuta, dodajući malo vode ako je potrebno i uz povremeno mešanje. (Beli luk nakon ove faze možete i izbaciti; dovoljno je da doda malo arome jelu.) Pažljivo i postepeno dodavati paradajz (možete sve i ispasirati mikserom ako želite – u tom slučaju malo ćete prohladiti dinstani luk, pa tek kasnije sve vratiti na vatru; mada nije loše ni ako paradajz ostane u komadićima). Dodati supu (odnosno vodu i začine) i ostaviti da proključa. Dodati pečurke i krčkati na tihoj vatri 30-tak minuta (što duže to bolje).

Serviranje:

U svaki tanjir staviti malo avokada, spanaća, papričica i sira, pa preko toga sipati čorbu. Na kraju posuti izmrljvenim čipsom (konac delo krasi, te je i čorbica dobila naziv po završnom sastojku:).

Prijatno!

Toliko za ovo javljanje. Malo hrane za telo, malo hrane za oči i uši, nekoliko korisnih informacija i mnogo pozdrava svima do sledećeg pisanija, u kojem ćemo nastaviti da istražujemo prirodne i kulturne resurse San Dijega pripremajući se za zajedničko jesenovanje s kumovima. Do tada uživajte u amaterskom snimku prazničnog vatrometa sa proslave 4. jula, Dana nezavisnosti odnosno Dana borca, zavisi odakle posmatrate ;)

Sunčani pozdrav od Miše i Milice!

Proleće je stiglo u naš kraj :)

Obavili smo veliko spremanje, oprali prozore i kačimo nove firange. Sa sunčanim danima češće ćemo ih razgrtati, pa ćete imati prilike da s vremena na vreme virnete u naš život s ove strane. (Nadamo se da ni vi nećete biti lenji i da ćete nam pisati više komentara o tome kako vam se svidja naš blog. Ipak je sve ovo pokrenuto zbog čitalaca, znanih i neznanih prijatelja, da bismo s vama podelili svoja iskustva i utiske.)

Najpre da umirimo zabrinute: uskršnji zemljotres i potonje sleganje tla koje je zadesilo susedni Meksiko kod nas su se samo blago osetili – štete nema (šta više, otresao nam je prašinu s polica i uštedeo nam truda:), a nismo se ni uplašili. Svi smo junački ostali na položaju čuvajući roštilj ;).

Praznik smo proveli kako dolikuje – u radosti i veselju, uz šarena jaja, u dobrom društvu i za bogatom trpezom. Išli smo i u srpsku crkvu (jednu od dve u San Dijegu) posvećenu svetom Đorđu (prilično je velika, lepa i ukrašena mozaicima), sreli tamo nekoliko sad već starih znanaca i upoznali još naših sunarodnika. Dan je bio prelep, društvo prijatno, hrana odlična, pa nam ni zemljotres nije pokvario užitak.

S dolaskom proleća i mi smo uhvatili dobar ritam, te se trudimo da redovne radne obaveze pozavršavamo od ponedeljka do petka (Miša na poslu, ja kod kuće – malo domazluk, malo doktorat:), da bismo slobodno vreme vikendom, nakon razgovora s roditeljima i prijateljima, proveli otkrivajući zanimljivosti i lepote grada. Izbor je zaista veliki (kao u robnoj kući:) – za nekoga sve za svakog ponešto! Zahvaljujući pogodnoj klimi, većina aktivnosti dostupna je cele godine. Parkovi, staze za pešačenje, plaže, jezera i okean, planine u blizini... I sve to besplatno ili po pristupačnim cenama. Na skijanje nismo išli ove zime, jer se još nismo uželeli snega i hladnoće; hteli bismo za početak da se nauživamo sunca :). Stoga koristimo svaku priliku da odemo na neku od plaža u blizini, iako je za nas kontinentalce sezona kupanja jos daleko. Šetamo, tražimo dobra mesta za pecanje i uživamo u pogledu i mirisu mora. Tako smo nedavno naišli i na uskršnjeg zekana, koji se sunčao u suton na ovdašnjoj plaži pripremajući se za svoje redovne praznične dužnosti. Zamolili smo ga za nekiliko fotografija, a on nam je ljubazno dozvolio da mu prođemo sasvim blizu.

Evo još nekoliko fotografija iz te šetnje... Malo smo se ludirali, a svratili smo i na jednu dvorišnu rasprodaju, ali u širokom asortimanu (od starog nameštaja do nove obuće) nismo našli ono što bi nam odgovaralo (nisu imali dečje brojeve odela za surfovanje i zbog toga se moja karijera u jahanju na talasima odlaže za izvesno vreme ;).

Jedno od najlepših mesta za šetnju u San Dijegu jeste Tori Pajns (Torrey Pines), zaštićeno područje pod četinarskom šumom sa endemskom vrstom bora i prelepim pogledom na okean, lagunu i brežuljke u okolini. Prvi put smo tamo bili na Dan zahvalnosti (krajem novembra) i nagledali se lepote po kristalno vedrom danu, ali je šuma u jesen bila suva i nekako neugledna, iako su se zimzeleno drveće i kaktusi trudili da prikriju nedostatak vlage. Slike možete pogledati ovde (tu je i nekoliko fotografija s plaže u La Hoji – talasi su tog dana bili veoma uzbudljivi, a videćete i kako su protekle pripreme za doček Nove godine). Prolećna slika Tori Pajnsa znatno je drugačija. Sve buja posle za ovdašnje prilike obilnih kiša (takve su ovde „hladnije“ zime:) i deluje mnogo živahnije, zelenije i cvetnije. Najpre smo malo bazali plažom, gde su se neki već razgolitili na suncu, a kasnije su nam se u šetnji šumom pridružili naši prijatelji Atanaskovići, Nišlije koje dodjoše u San Dijego otprilike u isto vreme kada i mi. Slučajno se sretosmo i upoznasmo, a sad se lepo družimo, razmenjujemo iskustva i uživamo u zajedničkim izletima. Slike sa našeg pešačenja po Tori Pajnsu možete videti ovde.

Da ne ispadne da se u rasejanju družimo samo sa našim zemljacima, predstavićemo vam još nekoliko naših novih prijatelja i poznanika. Videćete, to je veoma simpatično šareno društvance. Najdragocenije iskustvo u belom svetu zapravo je ta prilika da se upoznaju ljudi različitih kultura, njihovi običaji i pogledi na svet, a za nas sladokusce – i da okusimo jela različitih kuhinja iz svih delova sveta. Mi smo imali sreće da naiđemo na zanimljive i čestite ljude i saznali smo mnogo interesantnih činjenica o životu u Indiji (ne biste verovali koliko je njihov mentalitet sličan našem:), na Šri Lanki, u Indoneziji... Trudimo se da i mi njima predstavimo svoj narod i kulturu (Miša je zagolicao apetit kolegama na poslu burekom, pljeskavicama, musakom, rakijom...) i da vas ne obrukamo ;). Nedavno je Mišinom kolegi i drugaru Hariprasadu bio rođendan, pa smo se okupili na proslavi u Los Anđelesu, probali izvrsnu hranu, ćaskali i šalili se i sjajno se proveli.

U Siport Vilidž (Seaport Village) svraćamo kad god nam se ukaže prilika (što se može primetiti i po fotografijama). Restorani i radnjice uvek su pune posetilaca, milina je šetati uz obalu (podseća nas pomalo na novosadski Štrand:), a uvek ima uličnih zabavljača, muzike i nasmejanih lica. To nam postade veselo polazište za sve nove avanture. Odatle smo se jednom otisnuli u Balboa park, zeleno ostrvo usred gradske gužve. Na velikom prostoru uređene su staze za pešačenje, poligon za streličarstvo (viđali smo ljude s lukovima i strelama), livade za izlete, igralište za pse... Deca puštaju zmajeve, ljudi šetaju ljubimce, igraju odbojku, trče ili sede na travi, razgovaraju, čitaju – uživaju. Balboa park je i kulturno središte grada: u impresivnim zgradama nalaze se muzeji (zastupljeno je sve, od Prirodnjačkog muzeja i istorije čovečanstva, do Muzeja automobila, svemira i aeronautike, pa čak postoji i Muzej modela železnice), galerije (od ruskih ikona do savremenih autora), ogroman koncertni podijum, a u parkovima i baštama svakodnevno se održavaju koncerti... Kraj Bašte japanskog prijateljstva smeštena je čajdžinica, dvorišta restorana ukrašena su skulpturama, a tu je i pozorište projektovano po ugledu na Šekspirov Globe Theatre, pozorište za decu i još štošta što smo verovatno propustili da primetimo prilikom prve posete. Mi smo tog popodneva razgledali samo arhitekturu i hortikulturu, tj. tamošnju botaničku baštu, a slike možete pogledati ovde. To je takodje mesto na koje ćemo se često vraćati. Predstoji nam da posetimo svih petnaestak muzeja i galerija (cene su pristupačne, a određenim danima ulaz je besplatan), da prošetamo stazama i bogazama i otkrijemo još mnogo toga.

Još jedan od besplatnih vidova zabave u našem kraju nema, doduše, visoku kulturnu vrednost, ali može poslužiti kao inspiracija za svakodnevni život i rasadnik ideja za uređenje enterijera (a to je već primenjena umetnost). Naime, kada ovde započnu izgradnju novog kompleksa kuća, prvo naprave i potpuno opreme modele (obično tri – po jedan za svaki tip kuće u tom naselju) koje onda zainteresovani kupci razgledaju. Tako smo i mi jednog vikenda posetili nekoliko „reklamnih“ kuća i malo se promuvali. Zavirite i vi u naš album, mozda vas ove slike podstaknu da nekim detaljem osvežite svoj dom.

Konačno smo posetili i čuveni Zoološki vrt u San Dijegu. I on se nalazi u okviru Balboa parka. Već nakon prve posete, i mada smo videli možda tek nešto više od polovine zoo vrta, možemo da potvrdimo da je verovatno jedan od najvećih i najlepših na svetu. Uz mnoštvo najraznolikijih životinjskih vrsta sa svih kontinenata, u vrtu se gaje i mnogobrojne zanimljive, retke i egzotične biljke (sve je uredno obeleženo, sa latinskim nazivima vrste i zemljom porekla), a organizuju se i razgledanja s vodičima i susreti s čuvarima koji pričaju o pojedinim grupama životinja. Osim pešačkog obilaska, postoje i vožnje autobusom po zoo vrtu, a posetiocima željnim avanture na raspolaganju je i žičara za panoramski pogled iz ptičje perspektive. Nas je, pored veličine, zadivilo maštovito uređenje zoološkog vrta – na svakom koraku nailazili smo na neko jezerce, most, uspon, tunel u kojem se na velikom platnu projektuju filmovi (na primer o slonovima), bazeni su zastakljeni da bi posetioci mogli da gledaju nilske konje, polarne medvede, ribe i pod vodom, pa vodopadi, izložbe i igrališta za decu... Restorane i prodavnice sa suvenirima da i ne pominjemo. Ukratko, celodnevna zabavna i poučna pustolovina za posetioce svih uzrasta i različitih interesovanja. Pokušaćemo da vam dočaramo atmosferu u zoo vrtu našom foto-turom.

Toliko za ovaj put. Ako nam u komentarima date prelaznu ocenu, pisaćemo još i voditi vas svuda sa sobom. Srdačan pozdrav do nove avanture, a vi budite vedri i sunčani (što bi rekao Pustolov:) i uživajte u proleću!

Firange skrojila i peglala Milica, a foto-draperije dizajnirao i kačio Miša

Šestomesečnica

Eve i glas od nas. Malko mi je bez veze da se svaki put kada započinjem pisanje novog posta izvinjavam zbog duge pauze, ali s druge strane, zašto ići protiv tradicije ;).

Dosta prijatelja nas je kontaktiralo prethodnih dana. Svi nas nešto loše sanjali, pa reko', da smirimo i one preostale koji su nas sanjali a nisu još stigli da se čuju s nama :). Mi smo super!

Pisao bih, stvarno, ali nema se kada. Od ponedeljka do petka nemam vremena, jer se ustaje u 6 i nikada se ne vratim pre 6 - pola 7. Večera, malo priče sa Milicom i leganje da bih imao snage za sledeći dan. Vikendima se čujemo sa roditeljima i prijateljima od 9 do 2-3 poslepodne, potom kupovina i ono malo preostalog vremena iskoristimo za upoznavanje grada. A ova moja postala prava Amerikanka... zna svoja prava i ne pada joj na pamet da se lati laptopa i napiše koju reč :). Ali evo svečano je obećala da će preuzeti obaveze oko bloga i da će vas redovnije obaveštavati, tako da, ako i dalje bude bilo po starom, znate koga da opanjkavate ;).

Mi smo inače u međuvremenu preselili. Doduše, i dalje smo u Karlsbadu. Iznajmljujemo deo kuće od gazda Mihajla. Srpska veza :). Rentamo glavnu spavaću sobu sa kupatilom, ali koristimo i ceo gornji sprat sa kuhinjom, trpezarijom, dnevnim boravkom i Yamahom R6 u njoj :) (Mihajlo uglavnom nije kod kuće). Da ne bude da opet ovaj Miša laže, ispod imate sliku kuhinjskog šanka sa motorom. Kraj je takođe prelep...nalazimo se na jednom od brežuljaka, na svega jedan blok od lagune. Đakuzi i bazen na 10-15 metara od kuće, pomorandže i mandarine u bašti, kaskadno uređene staze kao kod nas na moru....Kompleks je star oko 35 godina, ali se redovno održava tako da zaista izgleda predivno.

Milica kuva svakoga dana tako da smo se ponovo vratili na stari način ishrane, ali se trudimo da vikendima istražujemo različite kuhinje. Ja sa kolegama barem jednom nedeljno odem u neki restoran...japanska, vijetnamska, korejska kuhinja... Počeću da nosim aparat sa sobom kako bih mogao sa vama da podelim gurmanska iskustva (bar vizuelno). Kada nakupimo dovoljno materijala, planiramo da napišemo poseban blog samo o hrani.

Na poslu mi je super. Potpuno drugačiji način rada. Kompanija je ogromna tako da svakodnevno provodim nekoliko sati na sastancima (trebalo mi je vremena da se naviknem na to). Sve je jako organizovano i vodi se računa o svakom koraku razvoja i održavanja softvera. Radi se umereno, ali konstantno. Posao mora biti završen na vreme, ali su rokovi normalni i, ako se radi redovno, uglavnom nema potrebe za prekovremenim radom. Priče o izrabljivanju i surovom Zapadu ne piju vodu, bar ne u mom slučaju. Svi se vode računicom da radnik mora da bude zadovoljan kako bi bio produktivan. Recimo, meni su prvo dodeli „kocku“ u delu koji nije imao dovoljno svetla (kolege u tom delu ne vole jako osvetljenje odozgo). Kada su me pitali kako mi je, rekao sam da nemam dovoljno svetla za rad i kroz šalu ispričao anegdotu s jednim od kolega iz tog dela koji voli prigušena svetla. Sledećeg dana me je vođa projekta odveo do nove kocke i pitao da li mi sviđa. Posle moje provere osvetljenja :) i potvrde, prebacili su me na novo radno mesto. Postoje i mesečni sastanci jedan na jedan sa menadžerom na kojima pričas otvoreno o svemu što te muči, kako si se prilagodio, da li imas nekih ličnih problema, da li finansijski dobro stojiš, da li ti se žena snašla... i ako menadžer može da ti reši problem, rešava se trenutno. Nedeljne firmine novine u kojima obaveštavaju o najnovijim događanjima, wellness tim koji organizuje raznorazne aktivnosti u vezi sa poboljšanjem zdravlja (obavezan si da prođeš interaktivni online kurs o pravilnom i bezbednom radu u kancelariji u roku od 3 nedelje od prvog dana na poslu), popust od teretane jer radiš u blizini, popusti kod svih mobilnih operatera...

I niko nas ne mrzi (ili su svi dobro istrenirani ;)). Niko ni ne zna gde je Srbija. Kada im kažem da smo iz Srbije 90% ljudi misle da smo iz Rusije (Sibir). Pored mene je koleginica iz Rusije, iza mene kolega iz Francuske, u najužem timu osim mene još četvorica kolega iz Indije (ne možete ni da zamislite koliko je mentalitet Indijaca sličan našem...) i jedan kolega iz Indonezije... Veoma je zanimljivo slušati kako se svi ti jezici smenjuju jedan sa drugim dok kolege pričaju sa svojim najbližima, posmatrati njihove običaje, shvatanja i način na koji se svi oni uklapaju u jednu skladnu celinu...

Inače, pre nekoliko dana navršilo se šest meseci od našeg dolaska ovamo. Posao iz snova, nov auto, deo kuće koji iznajmljujemo (nameštaj koji nam je falio, posteljina i posuđe kupljeni), prelep kraj i predivno vreme... Dobili smo i više nego što smo se nadali. Još kada bismo i vas sve mogli da prebacimo ovamo, znali bismo kako je u raju :).

Firange kačio Miša, a peglala Milica