Šestomesečnica

Eve i glas od nas. Malko mi je bez veze da se svaki put kada započinjem pisanje novog posta izvinjavam zbog duge pauze, ali s druge strane, zašto ići protiv tradicije ;).

Dosta prijatelja nas je kontaktiralo prethodnih dana. Svi nas nešto loše sanjali, pa reko', da smirimo i one preostale koji su nas sanjali a nisu još stigli da se čuju s nama :). Mi smo super!

Pisao bih, stvarno, ali nema se kada. Od ponedeljka do petka nemam vremena, jer se ustaje u 6 i nikada se ne vratim pre 6 - pola 7. Večera, malo priče sa Milicom i leganje da bih imao snage za sledeći dan. Vikendima se čujemo sa roditeljima i prijateljima od 9 do 2-3 poslepodne, potom kupovina i ono malo preostalog vremena iskoristimo za upoznavanje grada. A ova moja postala prava Amerikanka... zna svoja prava i ne pada joj na pamet da se lati laptopa i napiše koju reč :). Ali evo svečano je obećala da će preuzeti obaveze oko bloga i da će vas redovnije obaveštavati, tako da, ako i dalje bude bilo po starom, znate koga da opanjkavate ;).

Mi smo inače u međuvremenu preselili. Doduše, i dalje smo u Karlsbadu. Iznajmljujemo deo kuće od gazda Mihajla. Srpska veza :). Rentamo glavnu spavaću sobu sa kupatilom, ali koristimo i ceo gornji sprat sa kuhinjom, trpezarijom, dnevnim boravkom i Yamahom R6 u njoj :) (Mihajlo uglavnom nije kod kuće). Da ne bude da opet ovaj Miša laže, ispod imate sliku kuhinjskog šanka sa motorom. Kraj je takođe prelep...nalazimo se na jednom od brežuljaka, na svega jedan blok od lagune. Đakuzi i bazen na 10-15 metara od kuće, pomorandže i mandarine u bašti, kaskadno uređene staze kao kod nas na moru....Kompleks je star oko 35 godina, ali se redovno održava tako da zaista izgleda predivno.

Milica kuva svakoga dana tako da smo se ponovo vratili na stari način ishrane, ali se trudimo da vikendima istražujemo različite kuhinje. Ja sa kolegama barem jednom nedeljno odem u neki restoran...japanska, vijetnamska, korejska kuhinja... Počeću da nosim aparat sa sobom kako bih mogao sa vama da podelim gurmanska iskustva (bar vizuelno). Kada nakupimo dovoljno materijala, planiramo da napišemo poseban blog samo o hrani.

Na poslu mi je super. Potpuno drugačiji način rada. Kompanija je ogromna tako da svakodnevno provodim nekoliko sati na sastancima (trebalo mi je vremena da se naviknem na to). Sve je jako organizovano i vodi se računa o svakom koraku razvoja i održavanja softvera. Radi se umereno, ali konstantno. Posao mora biti završen na vreme, ali su rokovi normalni i, ako se radi redovno, uglavnom nema potrebe za prekovremenim radom. Priče o izrabljivanju i surovom Zapadu ne piju vodu, bar ne u mom slučaju. Svi se vode računicom da radnik mora da bude zadovoljan kako bi bio produktivan. Recimo, meni su prvo dodeli „kocku“ u delu koji nije imao dovoljno svetla (kolege u tom delu ne vole jako osvetljenje odozgo). Kada su me pitali kako mi je, rekao sam da nemam dovoljno svetla za rad i kroz šalu ispričao anegdotu s jednim od kolega iz tog dela koji voli prigušena svetla. Sledećeg dana me je vođa projekta odveo do nove kocke i pitao da li mi sviđa. Posle moje provere osvetljenja :) i potvrde, prebacili su me na novo radno mesto. Postoje i mesečni sastanci jedan na jedan sa menadžerom na kojima pričas otvoreno o svemu što te muči, kako si se prilagodio, da li imas nekih ličnih problema, da li finansijski dobro stojiš, da li ti se žena snašla... i ako menadžer može da ti reši problem, rešava se trenutno. Nedeljne firmine novine u kojima obaveštavaju o najnovijim događanjima, wellness tim koji organizuje raznorazne aktivnosti u vezi sa poboljšanjem zdravlja (obavezan si da prođeš interaktivni online kurs o pravilnom i bezbednom radu u kancelariji u roku od 3 nedelje od prvog dana na poslu), popust od teretane jer radiš u blizini, popusti kod svih mobilnih operatera...

I niko nas ne mrzi (ili su svi dobro istrenirani ;)). Niko ni ne zna gde je Srbija. Kada im kažem da smo iz Srbije 90% ljudi misle da smo iz Rusije (Sibir). Pored mene je koleginica iz Rusije, iza mene kolega iz Francuske, u najužem timu osim mene još četvorica kolega iz Indije (ne možete ni da zamislite koliko je mentalitet Indijaca sličan našem...) i jedan kolega iz Indonezije... Veoma je zanimljivo slušati kako se svi ti jezici smenjuju jedan sa drugim dok kolege pričaju sa svojim najbližima, posmatrati njihove običaje, shvatanja i način na koji se svi oni uklapaju u jednu skladnu celinu...

Inače, pre nekoliko dana navršilo se šest meseci od našeg dolaska ovamo. Posao iz snova, nov auto, deo kuće koji iznajmljujemo (nameštaj koji nam je falio, posteljina i posuđe kupljeni), prelep kraj i predivno vreme... Dobili smo i više nego što smo se nadali. Još kada bismo i vas sve mogli da prebacimo ovamo, znali bismo kako je u raju :).

Firange kačio Miša, a peglala Milica