Mišina mama otkriva Ameriku

Dok čekamo da se završe pregovori sa izdavačima u vezi s višejezičnim izdanjem putopisnog dnevnika Mišine majke o boravku u Sjedinjenim Državama pod naslovom „Beleške jedne mame“, pripremili smo internet izdanje zajedničkog letovanja iz našeg ugla. Bilo je to dugo toplo leto, a program naših aktivnosti zgusnut i šarolik, i još kad se tome pridoda afinitet ženskog dvojca za fotografisanje neće vas začuditi što nam je za sređivanje utisaka i odabir slika trebalo pola godine. :)

Od samog početka videlo se da mami prija boravak u San Dijegu. Kalifornijska klima i opuštena atmosfera bile su blagodetne za njeno zdravlje i raspoloženje. Bez svakodnevnih obaveza i stresa uživala je majka Tereza u šetnjama, izletima i kupovini, na bazenu podjednako kao i na plaži. Dan joj je počinjao jutarnjom kaficom na terasi, pa bi malo rešavala sudoku, zatim sledi šetnjica po kompleksu ili komšiluku, pa malo slagalice, uz redovne razgovore sa familijom u zavičaju, ćaskanje sa snajkom, pa sve do ručka kad nam se pridruživao Miša. Vikendima smo, naravno, obilazili grad, opremali mamu novom odećom u trendu, a sin joj je čak promenio i frizuru pred povratak u Srbiju – sam ju je ošišao, vrlo uspešno, i vratio joj mladalački izgled da se slaže s njenim mladalačkim duhom. Komunikativna i vedra, Mišina se mama lepo uklopila i sa našim društvom u međunarodnom sastavu; proneo se glas po Americi o njenim kulinarskim vrhuncima: piti s mesom, spanaću s jajima, a posebno ih je oduševilo to što je ljubitelj piva (jer mnogi su ovde takvi, ali ne i njihove mame;)). Slike će vam bolje dočarati kako se mama provodila u San Dijegu, a tu je i jedan ekskluzivni snimak.

Pošto Mišina mama mnogo voli životinje, nismo smeli da propustimo posetu zoo vrtu. Ona je i na ulici kada bi srela nekoga s kučetom odmah prilazila psu i tepala mu, dakako na srpskom jer je to univerzalni jezik komunikacije (prema onoj staroj: govori srpski da te ceo svet razume), a u zoološkom vrtu se tek raspomamila. Jedva smo je stizali po onim stazama, insistirala je da se vozi žičarom, ništa nije htela da propusti. Evo i fotografija. Njoj u čast priređen je i nastup mrkog medveda koji sledi.

No, nije ovdašnji zoo vrt mesto gde ćete samo gledati životinje – tu je i zabavni program, nešto nalik na cirkus, gde akrobate izvode svoj šou. Snimili smo deo njihovog skakutavog nastupa.

Mama se toliko lepo provela tog dana da nije mogla da dočeka kada ćemo je voditi i u drugi zoo vrt, u ogromni Safari Park. Nije marila za bolove u nogama, čilo je pošla na safari rešena da se tamo provoza i balonom (pošto je žičaru već bila savladala). E, šta je i kako je tamo bilo neću da prepričavam – pogledajte slike i kazaće vam se samo.

Mišin godišnji odmor iskoristili smo za putovanje po Kaliforniji i šire. Plan je bio vrlo ambiciozan, kilometraža ogromna, ali je Miša kao jedini vozač to junački podneo. Prelepi predeli kojim smo prolazili učinili su mu vožnju zanimljivijom, a ja sam se pobrinula za organizaciju usputnih odmora na najzanimljivijim mestima. Mama nas je sa zadnjeg sedišta preslišavala kuda treba da idemo, dobacivala pošalice i neumorno fotografisala. Nisam ni ja zaostajala u škljockanju, što je rezultiralo bezbrojem slika (zbog čijeg odabira i sortiranja, između ostalog, ovo izdanje bloga i kasni ovoliko).

Prva etapa putovanja išla je ka severu duž obale okeana, starim pacifičkim autoputem, takozvanom Rutom 1. Krenuli smo prilično kasno, kad je Miša završio s poslom, zaglavili u gužvi u Los Anđelesu, pa nas je uhvatio mrak kada smo se približavali obali. Jedna deonica puta vodila je kroz neku šumu u brdovitom predelu, kraj nekakvog jezera (to beše valjda prečica), ali mi u pomrčini ništa od toga nismo videli – navigacija nas je vodila, a mi joj bezrezervno verovali. Kad smo se dokopali obale videli smo samo udaljena svetla naftnih platformi u okeanu. Večerali smo i provozali se po usnulom gradiću Santa Barbara, pa produžili do konačišta u Pizmo Biču. Prespavali smo u motelu i osetili malo atmosfere iz filmova – iako je soba bila prilično čista a kreveti udobni, samo okruženje motelske zgrade nije delovalo baš privlačno. Nije bilo pucnjave i vriske, ali smo čuli nekoga da glasno peva i oko recepcije su se muvali neki sumnjivi tipovi, blago toksikovani ;) No, preživesmo i to, pa sad možemo da kažemo da smo i motel iskusili.

Sledeći dan doneo je mnogo prijatnih iznenađenja i divnih prizora. Pacific Coast Highway uglavnom uzak je autoput, sa svega po jednom trakom u svakom smeru, ali prolazi kroz mnoštvo živopisnih primorskih mesta i kroz neopisivno lepe predele. Od peščanih dina kod Pizmo Biča koje ne možete ni po čemu naslutiti u okolnom reljefu i arhitekturi, a koje podsećaju na saharske predele, do vulkanske stene u ribarskom mestu Moro Bej, i od starih svetionika do lučnog mosta Biksbi divili smo se svemu što je stvorila priroda a čovek doterao prema svojim potrebama i osećaju za estetiku. Uživali smo u prizoru talasa koji se razbijaju o obalu, kroz kapije u steni na plaži Fajfer, u šumovitim brdima oko Big Sura, a potok i vodopad koji se survava na obalu u prelepoj uvali delovali su čarobno. Ostali smo bez teksta, ali smo srećom imali pri ruci fotoaparat. Slike će mnogo efektnije izraziti naše utiske.

Umorni ali ispunjeni stigli smo u hotel u Brizbejnu, koji nam je bio baza za dvodnevnu posetu San Francisku. Velegrad sa prelepom arhitekturom, burnom istorijom i bogatom kulturom porazio nas je svojom lepotom i šarolikošću fasada, parkova, kvartova i stanovnika. Tek tu smo osetili pravu atmosferu džungle na asfaltu, jer je, za razliku od razuđenog San Dijega, pa i Los Anđelesa, ovaj grad mnogo zbijeniji, zgusnutiji, a i reljef je interesantniji. Sve je načičkano na brdima, ulice se penju i spuštaju pod velikim nagibom, a bogami i krivudaju (cik-cak ulica Lombard najkrivudavija je na svetu). Mnoštvo prodavnica, barova, restorana, muzeji, fontane, trgovi, stari drveni tramvaj kao zaštitni znak i velika atrakcija grada daju San Francisku neodoljivi šarm. Ogromni neboderi smenjuju se sa starinskim vilama, poslovne četvrti sa parkovima, ovdašnja Kineska četvrt najstarija je u Americi, a pristaništa su pretvorena u šetališta i tržne centre, sa svim propratnim uličnim atrakcijama za posetioce, a tu je i veliki Akvarijum. Najviše su nas zadivili mostovi, posebno prelepi Golden Gejt, kojem magla i oblaci koji ga obavijaju daju poseban štimung, a njegova veličina, dizajn i boja deluju i danas tako sveže i moderno, i urezuju se trajno u sećanje. Jedino nam je zasmetao vetar koji je besomučno duvao sve vreme (nema blage sandiješke klime nadaleko), a mami se nije mnogo svideo ni taj brdoviti teren (ona preferira ravnicu).

Poveli smo Mišinu mamu i na mali izlet brodom do ozloglašenog Alkatraza, zatvora na ostrvu, zvanog još i Stena (The Rock), da bi osetila atmosferu iz krimića koje je sa uživanjem gledala. Prošetali smo navođeni audio-turom kroz hodnike kaznione, zavirili u ćelije, trpezariju, biblioteku, baštu i dvorište, a kao specijalan tretman čuvari vas na neko par minuta zamandale u samicu bez prozora u kojoj su kriminalci provodili i do 19 dana, ako bi nešto silno zabrljali (npr. pokušali da beže ili napadnu čuvare). Imali smo i vodiča koji nas je proveo po ostrvu, na kojem su osim zatvorenika boravile i porodice čuvara praktikujući sve normalne, svakodnevne aktivnosti, od nastave za decu do igranki. Bilo je nekoliko uzbudljivih događaja koji su potresali ostrvo, nekoliko pokušaja bekstva od koji je samo jedan uspeo, bilo je borbi i granatiranja zatvora, ali i mirnih perioda i malih svakodnevnih radosti za kažnjenike. Neki su slikali, neki se bavili muzikom, neki ručnim radom, a najviše su voleli sportske aktivnosti u dvorištu iz kojeg su mogli da vide nebo i prelepu panoramu grada sa gracioznim mostom. Klima je, međutim, užasno oštra, nas zamalo vetruština nije oborila, pa možete samo zamisliti koliko im je u ćorki bilo grozno kad su se radovali izlasku na tu vetrometinu. No, pored ove komercijanije varijante obilaska ostrva, postoji i jedan obrazovni segment posvećen indijanskoj okupaciji Alkatraza krajem 60-tih i početkom 70-tih godina prošloga veka, kada su se pripadnici plemena američkih starosedelaca izolovali tamo da bi skrenuli na sebe pažnju javnosti. Njihova protestna akcija bila je jedna od prelomnih tačaka za izlazak ovog naroda iz senke i sticanje prava i privilegija koje su im uskraćivane vekovima od kada je beli čovek osvojio američki kontinent. Bilo je tamo i izložbi, projekcija dokumentarnih filmova, kao i neizbežnih suvenira – za nekoga sve, za svakog ponešto na tom izletu na Alkatrazu.

Ma koliko se trudila, ne mogu iskazati naše oduševljenje ovim gradom, kojem smo ostali dužni još poseta i obilazak značajnih kulturnih čvorišta kojih ima mnogo, kao i fantastičnih parkova, a ima i restorana koje bismo rado isprobali. Do tih novih pohoda ostaje nam da se prisećamo lepih časova provedenih u San Francisku dok razgledamo fotografije.

Sledeća stanica bio je znameniti kalifornijski nacionalni park Josemiti (Yosemite), prvo područje koje je u Sjedinjenim Američkim Državama zaštićeno kao park prirode. Moćne stene, zimzelene šume, reka i vodopadi, divljač i svež planinski vazduh zaista su divno (i mirno) mesto za odmor. Mi smo se smestili u prelepoj drvenoj kući usred šume (jedva smo je i našli, jer nam je navigacioni uređaj pobrljavio u brdima ne uspevajući da uhvati satelitske signale). Veliki trem, pa ljuljaška s pogledom na šumu i zalazak sunca.

Slikali smo bez prestanka – svaka krivina donosila je novi, još lepši pogled, svaka stena zanimljiva je na svoj način, svako drvo zadivljujuće visoko, a potok i vodopadi imaju hiljadu lica. Moglo bi se tamo ostati dugo i da lepota prirode nikada ne dosadi. Pravi lepak za turiste predstavlja impozantna stena u obliku polukupole zvana Half Dome, koja se vidi sa nekoliko mesta u parku, a posebno je lepa u suton sa vidikovca Glacier Point, odakle se pruža veličanstven pogled na čitavu josemitsku dolinu i široko unaokolo. Na tom mestu svako oseti potrebu da bude Ansel Adams, čuveni fotograf i prirodnjak koji se proslavio upravo svojim snimcima iz ovog parka.

Još jedna atrakcija jeste i šuma drevnih džinovskih sekvoja (Miraposa Grove) kod mesta Vovone. Tu smo zaista mogli da „zavirimo u prošlost“ šetajući kraj prastarih stabala, ogromnih oborenih debala – ne možete zamisliti veličinu korena tog drveća, a i šišarke su divovskih razmera (u dva maha Miša zamalo da strada kad su se s treskom obrušile na zemlju samo par koraka od njega). U šumi je normalno naići na divljač: mi smo videli jelene i veverice, ali dešavalo se da posetioci susretnu i medvede, što možda i nije tako prijatno, a ima vele i vukova... Zanimljivo je i to da se na mnogim mestima vide tragovi šumskih požara, ali ih čuvari parka ne suzbijaju, no samo drže pod kontrolom, jer je zapravo vatra ključni faktor opstanka i razmnožavanja sekvoja. Naime, ovo drvo prilično je otporno na vatru, pa preživljavaju požare koji raščiste okolno šiblje, čime mladice dobijaju više prostora, svetlosti i vazduha, a i tlo se obnavlja i prehranjuje. Neka od najstarijih stabala dobila su imena prema svom obliku ili grupi u kojoj rastu, kao Grizli div ili Neženja i tri gracije. Nažalost, nismo ovoga puta stigli do stabla kroz koje je prorezan prolaz (Mišina mama u to vreme još nije bila u vrhunskoj kondiciji koju je kasnije stekla, ali se sve vreme junački držala), pa nam to ostaje zadatak za sledeću posetu, jer tamo se moramo obavezno vratiti još koji put.

Još jedan od razloga za ponovnu posetu Josemiti parku biće i velelepni vodopad, koji je u vreme naše letnje posete bio na rezervi. Mora biti moćan i čaroban prizor s proleća, u punoj snazi, kada se napajan bujicama od otopljenog snega uz zaglušujuću buku survava u dva slapa sa visine od 739 metara – to je najviši izmereni vodopad u Severnoj Americi. Ne smemo taj prizor propustiti. A tek prelepa jezera od kojih smo samo neka usput videli i, dakako, malo zastali kraj njih da bismo uživali u prozoru. Bilo bi lepo tamo provesti čitavo letovanje, jer je priroda prelepa, voda prozirno čista, a može i da se peca. Kud ćeš bolje za našeg Mišu Alasa?! ;) Sigurno je prelepo i zimi, kad sneg zaveje četinare, ali su neki putevi zbog smetova neprohodni, pa je i dostupnost svedena na veliku dolinu i južni deo parka. Da ne dužim, sad se opustite i uživajte u slikama.

Poslednja tačka našeg puta bio je Las Vegas, grad ludog provoda, kocke i noćnog života o kojem je Mišina majka dugo maštala. Iako usputni predeli u Nevadi nisu bili onoliko živopisni kao uz obalu Pacifika ili u josemitskim brdima, put je bio zanimljiv i na momente uzbudljiv. Moglo bi se na glatkom asfaltu i na monotonom ravnom drumu i zadremati, ali su nas blaga talasanja puta malo razdrmala, kao da smo se vozili rolerkosterom. Dodatno uzbuđenje (koje nam baš i nije trebalo) priredila nam je peščana oluja koja nas je obavila kao gusta magla. Lagano smo se probijali kroz oblak fine prašine uz jake nalete vetra, ali na sreću pustinja se smilovala, oluja nije dugo trajala, a ni auto nije stradao (može to ozbiljno da ošteti stakla i boju, a čuli smo i za slučajeve prevrtanja), samo je bio prašnjav. Važno je da smo zdravi i čitavi stigli na odredište, smestili se u hotel (luksuzni „Venetian“ bio je specijalno iznenađenje za majku) i odmah krenuli u provod, ne mareći za umor i sitne sate. Pogledajte deo nastupa zabavljača koji su izvodili svoje veštine u našem hotelu.

Poseban doživljaj bio je izlet iz Vegasa do zapadnog oboda Velikog kanjona reke Kolorado. Usput smo svartili na Huverovu branu i prošetali velikim nedavno završenim mostom koji je natkriljuje. Veliko delo ljudskog truda ostalo je ipak u senci velikog čuda prirode – poseta Velikom kanjonu beše neprocenjivo iskustvo. Ogromno prostranstvo, nestvarni reljef, čudesne boje tla i reke, i osećaj kada stojite na rubu provalije teško je opisati, stoga smo se potrudili da vam sve ilustrujemo fotografijama. Kao da ste na drugoj planeti, na Marsu, vidite tragove milenijumskih promena koje je Zemlja doživela, zamišljate kako je reka menjala izgled predela svojom snagom, i kako su drevni indijanci živeli u skladu sa prirodom u toj divljini. Danas se čovekov uticaj ipak ne može zanemariti, iako nastoje da sačuvaju autentičnost ovog nacionalnog parka. Kao turistička atrakcija izgrađen je Sky Walk, elipsasti stakleni most sa kojeg se pruža zadivljujući pogled na Kanjon, a providni pod stvara utisak da lebdite iznad ambisa. Zanimljiost za turiste i zaista neobična perspektiva za posmatranje, ali je meni utisak bio mnogo upečatljiviji sa ivice neograđenih stena, gde bi i mali poremećaj ravnoteže mogao biti koban. Posetili smo i indijansko seoce naših domaćina iz plemena Hualapai na mestu zvanom Eagle Point. Mami se ostvarila i ta želja, a upoznala je i prave izvorne Amerikance. Zaviriili smo u različite tipove kuća i šatora, koja su koristila različita indijanska plemena u svojim naseobinama i ponešto novo naučili o njihovoj kulturi i običajima. Pre povratka u Las Vegas prisustvovali smo i ritualnom plesu devojaka.

Za Mišinu mamu Las Vegas je bio ostvarenje sna. Voli žena igre na sreću pa joj je ovaj kockarski raj mnogo prijao – toliko je uživala da se ni u jednom trenutku nije požalila na bolove u nogama, mada smo šipčili po najgorem ćelopeku (sigurno je bilo 40 stepeni u hladu) po čitav dan. Od hotela do hotela, od kazina do kockarnice, sa povremenim pauzama za jelo, pivce ili slikanje. Videla je mama najvažnije atrakcije, probala dobru hranu, kupila suvenire i poklone, čak i zaradila koji dolar na ruletu, uživala iz sve snage i bila presrećna. Konačno je ostvarila davnašnju želju da dođe u Ameriku (Evropu i severnu Afriku proputovala je još kao devojka), a promuvala se i po ovoj prestonici zabave koju je do tada samo gledala u filmovima i mogla da zamišlja... Sve u svemu, provod je bio sjajan, tu je i dokazni materijal, a mi smo se vratili u Kaliforniju pomalo umorni ali veoma zadovoljni i sa lepim uspomenama.

Ovoga leta sunčani San Dijego posetili su i dragi zemljaci iz Ohaja (a navijamo za to da se dosele u naše toplije krajeve). Maja i Boris, divan mladi par poznat u narodu pod nadimkom Valjušci, pridružili su nam se na izletu na plažu i dok u Oušnsajdu (koji vam je već poznat iz nekih naših ranijih priča). Uz dobre i prijatne ljude ne može vam biti loše, a to je bila i prilika da se mama malo baškari po plaži i doživi bliski susret s pelikanom u njegovom prirodnom staništu. Nekoliko sličica dočaraće vam taj veseli dan.

Kao što već rekoh, doživela je Mišina mama kod nas popriličan preobražaj. Imajući manje obaveza i više vremena za sebe, počela je da vodi računa o ishrani, bila je fizički aktivnija: trebalo je izdržati dugometražne šetnje, posebno na onom putovanju, a i ovdašnji blago zatalasani teren zahteva više kondicije no vojvođanska ravnica. Doduše, sin ju je stalno opominjao i korio kad bi se previše opustila i zapustila. Osim toga, vodio je Miša mamu i u teretanu na vežbanje kako bi doterala liniju, koja je ozbiljno bila ugoržena silnim đakonijama različitih nacionalnih kuhinja koje je žena isprobavala po restoranima i u kućnoj atmosferi. Ne zna se tačno koliko je različitih jela probala, ali se zna da su joj najviše po ukusu bila praseća rebarca sa roštilja kod nadaleko čuvenog Fila (Phil’s BBQ). Neke od tih krkanluka smo i zabeležili, da bi mami ostao lep album za uspomenu, ali i podsetnik na ono što je već probala da ne bismo sledeći put nešto ponavljali (mada verujem da će se Filov roštilj reprizirati u nedogled).

Poznato je da dobru hranu ne treba razdvajati od pića, posebno kada je reč o pivu prema kojem tetka Tereza gaji izvesne simpatije. Sin joj je sa osobitim zadovoljstvom priredio degustatorsku feštu kupujući joj mnoštvo različitih vrsta i marki piva, koja je ona revnosno testirala i ocenjivala. Jedan kontigent dobila je i od svojih poštovalaca, Mišinih kolega s posla. ;) Probala je i dve vrste viskija, isključivo u svrhe analize kvaliteta. Opšti je zaključak da je naša rakija ipak bolja od viskija, dok da su sva piva, prema maminoj proceni, lepa, a neka čak i dobra. Treba joj verovati kada se ima u vidu koliko je vremena i napora uložila u svoje istraživanje. (Iscrpan spisak degistiranih pića i detaljan opis njihovih svojstava, kao i ocenu zabeležila je mama u svom dnevniku.):)

Zbog enormnog interesovanja građanstva za mamine gurmanluke ovom prilikom prilažemo njen recept čija se slava pronela po mnogim meridijanima. U Mišinoj firmi su poludeli za njenom pitom, čak i u Indiji se raspituju za nju, pa nije red da to zadovoljstvo ne podelimo i sa našim čitaocima. (Napominjem da postoji i prevod ovog recepta na engleski, pa ukoliko vam je potreban za unapređivanje neke međunarodne saradnje, slobodno se javite.)

Mamina pita s mesom, tj. burek

Potrebno je:

• pola kg kora za burek (kupovnih ako nemate vremena da razvlazcite)
• oko pola kg mlevenog mesa (manje-više, kako ko voli) – mi smo koristili junece, ali može i svinjsko ili mešavina
• jedan veći crni luk sitno iseckan
• 3 jajeta umućena
•3 kašike kisele pavlake
• ¾ šolje kisele vode
• malo ulja
• so i biber po ukusu

Priprema:

U velikoj šerpi zagrejte malo ulja (koliko da prekrije dno) i izdinstajte luk i meso dodajući so i biber, pa ostavite da se prohladi. U međuvremenu umutite jaja, dodajte pavlaku, kiselu vodu i na kraju dinstano meso, pa sve promešajte.

Nauljite dublju tepsiju pa pokrijte dno i oko polovine stranica četirma slojevima kora (tako se pravilno kaže, verujte mi;)) mažući svaki od njih uljem. Pospite oko 4 kašike fila (forsirajući gustiš) i pokušajte da masu ravnomerno rasporedite (ali se nemojte opterećivati, propušteno ćete nadoknaditi u narednim slojevima). Zatim 2-3 sloja nauljenih kora, pa fil, kore, fil, kore, sve dok ima fila, sve dok ima kora, sve dok ima bilo čega... U stvari, završićete sa 3 sloja zamašćenih korica i sve preliti tečnim ostatkom fila.

Pecite burek u rerni zagrejanoj na 180-200°C oko jedan sat. Proveravajte stanje povremeno, pa kad se pita zarumeni prekrijte tepsiju papirom da ne bi izgorela i nastavite da pečete. Kada izvadite burek iz rerne, prekrijte tepsiju mokrom krpom i ostavite da se prohladi. Secite i služite toplo uz jogurt ili pivo (mama preporučuje ovu varijantu;)).

Prijatno!

Sa puno utisaka, fotografija i suvenira otpratili smo mamu Terezu iz Amerike. Ona nije krila svoje uživanje, oduševljenje i želju da nam ponovo dođe. Znajući da će joj se kod nas dopasti, taktički smo neke zanimljivosti ostavili za naredne dolaske i čuvamo ih kao adute za nove mamine avanture. Najlepše je to što je mama odavde ponela i nove, zdravije navike – upisala se na aerobik, kontroliše ishranu (koliko je to moguće u vreme slava i svinjokolja) i vodi više računa o sebi. Nastavila je i modni trend koji je ovde izgradila, pa se modira i fura modernu kratku frizuru. Shvatila je da ako ima unučiće ne mora izgledati kao baba, a to je tako američki, zar ne? ;) Svima priča kako se provela i pokazuje slike, ljudi joj se dive što se odvažila da sama pođe na tako dug put i hvale njen novi imidž, a ona cveta, srećna i ponosna na sina koji joj je to omogućio. Nismo još precizirali datum maminog ponovnog dolaska u posetu, ali već imamo neke planove kuda bismo je vodili, isprobavamo nove restorane i raspitujemo se o novim sortama piva koja još nije probala...

O tome šta nam se dešavalo u međuvremenu čitaćete u narednim javljanjima. Ove su firange skrojene po mustri Mišine mame:) Pozdrav svima!

Priroda i društvo

Posle duže pauze javljamo se sa novostima iz našeg kutka sveta. Provešćemo vas malo po komšiluku i okolini, pokazati vam nekoliko zanimljivosti i upoznati vas sa još nekim našim prijateljima.Za početak evo nekoliko sličica našeg gnezda (nekad i sad), koliko da vidite da nismo dangubili u međuvremenu, nego smo ga malo doterivali.

Nismo zapostavili ni drugare, pa se često viđamo ili izlazimo s njima. S Dijanom i Peđom smo udružili snage i zajedno otkrivamo lepote San Dijega – od šetnji po prirodi, na primer kraj jezera (Lake Murray), do degustiranja novih specijaliteta po restoranima (pogledajte dopune našem albumu o hrani). Kad smo već kod klope i druženja, rado se sećamo i prijatne večeri i večere s prijateljima iz Indije, Mišinim kolegama s posla i njihovim porodicama. Tu je bilo sila đakonija, a zbog njihovih religijskih ubeđenja i režima ishrane bila je to prilika da isprobamo nove recepte i jela mahom bez mesa, jaja, čak i pečuraka. Pokazalo se da ograničenja otvaraju nove mogućnosti a hrana je bila vrlo raznolika i iznenađujuće ukusna. Sad su neka od tih jela na našem redovnom kućnom meniju. Slike sa tog druženja možete pogledati ovde.

Osim što krkamo, bavimo se malo i sportskim aktivnostima, da bismo koliko-toliko održali vitak stas ;) Dok ja uglavnom šetam i rekreiram se kućnim poslovima, Miša mnogo ozbiljnije upražnjava sportove. Povremeno vežba u teretani i redovno ide na časove tenisa koji se održavaju u našem stambenom kompleksu.

S društvom je isporobao i streljaštvo u jednoj lokalnoj streljani.

Ne znam da li se i kartanje s drugarima smatra sportom...

Konačno je išao i na košarkašku utakmicu NBA lige o čemu je maštao kao dečak :) Evo nekoliko sličica iz čuvenog Stejpls centra u Los Anđelesu, a snimio je Miša i delić atmosfere da bi svoje iskustvo podelio s onima koji o tome još maštaju.

Ovogodišnja ribolivačka sezona počela je za Mišu uspešno. Već prvi izlazak na jezero doneo mu je lep ulov i inspirisao ga da redovno ide na pecanje. Tako smo otvorili foto-album o pecaroškim pohodima koji ćemo s vremena na vreme dopunjavati (nadamo se da će našeg alasa i dalje pratiti sreća:) Pošto smo prvi put bili suviše uzbuđeni kada je riba zagrizla mamac, pa ja nisam uspela da snimim kamerom celu akciju, rešila sam da sledeći put budem spremna i pribranija. Nažalost, ovoga puta se riba izmigoljila – zakačila se na udicu, ali je u borbi oštrim leđnim perajem presekla najlon, što možete videti i na snimku. (Kao bonus dodala sam i snimak jezerskih pataka s pačetom - vrlo ga brižno hrane:)

Mislili ste da ćete ove godine biti pošteđeni mojih prolećnih fotografija flore i faune našeg komšiluka, ali ste se grdno prevarili ;) Ipak, nisam se samo divila prirodi, malo sam se posvetila i kulturi i umetnosti. Kao volonter u ovdašnjoj biblioteci dobila sam propusnicu za muzeje u Balboa parku, pa sam išla malo na kulturno hodočašće, a nešto od te lepote i zanimljivosti zabeležila sam i na slikama. Neke izložbe se nisu smele fotografisati, na primer u Istorijskom muzeju San Dijega gde se čuvaju dokumenta i autentični predmeti iz vremena osnivanja grada, ili u Muzeju umetnosti gde su bile izložene statue iz drevnih kineskih budističkih hramova uz filmske prezentacije u tri dimenzije i prelepi radovi japanskih umetnika u oslikavanju svile za kimona i druge upotrebne predmete. Interesantan spoj novih tehnologija i umetnosti zatekla sam u Muzeju fotografije gde su pojedini eksponati propraćeni QR kodovima koje možete skenirati telefonom i gledati propratne filmiće o tim delima (npr. tumačenja ili objašnjenja kustosa). Podelićemo nekoliko primera sa vama: primer 1, primer 2, primer 3, primer 4. Eto, kao da ste i vi bili u muzeju ;)

Od važnijih društvenih događaja u našem kraju izdvajamo patriotsku paradu u Tierasanti, u kojoj su učestvovali predstavnici svih značajnih ustanova i organizacija u našoj varošici, od školskih orkeastara i sportskih timova do volonterskih udruženja i malih privrednika. Bilo je šareno i veselo, s muzikom, plesom, klovnovima i slatkišima za decu; paradirali su i stari automobili, životinje, stari i mladi. Lepa prilika da se stanovnici ovog dela grada druže i upoznaju sa različitim delatnostima i aktivnostima koje su im na raspolaganju. Osim toga, na parkingu obližnjeg trgovinskog centra upriličen je i mali vašar na kojem su se mogle videti i kupiti najrazličitije rukotvorine. Evo nekoliko slika i snimaka sa te prigode.