Sveta zemlja Eldorado ili Mala seoba Srbalja i druga priključenija

Bože mili čuda velikoga,

kad krenuše iz gnjezda staroga,

Mirkovići, dva goluba mlada,

Iz Karlsbada, malenoga grada

(Gde se cveće gaji na veliko,

Al’ i mnogi korov tamo niko),

Na put na jug a u mesto drugo,

Do kojega putuje se dugo,

Tierrasanta mesto što se zove,

Lepo poput Svete zemlje nove.

Uranismo u nedelju rano,

Danak beše odmak’o dobrano,

Spakovasmo espap u kamion

(više kombi, beše dobar i on),

Pa pođosmo putem Eldorada –

Komšiluk nam tako zovu sada.

Što želesmo kod boga se steklo,

Preseljenje uspešno proteklo.

Usledilo spremanje, ribanje,

Dovodjenje u živeće stanje,

I nabavka novog nameštaja

Za popunit’ praznoga smeštaja.

Sam uradi spavaća je soba,

Sklapasmo je do u neko doba...

Ostalo smo kupili ucelo,

Ali tu nam nešto se omelo,

Pa stolice stigoše sa greškom –

Zameniše grešne ih sa smeškom

Za desetak dana i noćica.

I sredismo tu još par stvarčica,

Pa kada smo stančić uredili,

Na okoliš se usredsredili.

Kraj je ovaj, samo ime kaže,

Zlata vredan. Podalje od plaže,

Ali nama to mnogo ne smeta;

Ovde biće toplija nam leta.

A naselje ušuškano šumom,

Da uživaš i telom i umom;

Pogled divan naokolo svuda,

Međ’ kućama stazica krivuda,

A ptičice s drveća cvrkuću;

Mnogi zečić ovde ima kuću,

I nikog se ne plaši družina,

Šećkaju se, prava ’ladovina,

U sumrake i sred bela dana

Nema straha u ovih derana.

Sve uredno, travica i cveće,

Ni otpadak niko bacit’ neće

Izvan kante za to predviđene

(đubretari rade u tri smene:).

Sve pitomo i mirno i tiho,

Ni galamu ne pravi nam niko:

Smešteni smo skoro na kraj’ puta,

Tek po neki auto zaluta;

Dečica se ponekad igraju,

Ali od njih malo veću graju

Paščad prave dok ih gazda šeta,

No ni to nam nimalo ne smeta.

Tako danju... a u doba gluvo,

Ništa živo ne potresa uvo -

Ne čuje se kojot da zavija,

Samo alarm od nekih komšija.

Takva vam je divljina urbana

Naokolo našeg novog stana.

Sačekasmo malo lepše vreme
da šetamo, i nema dileme -
upoznaću sve staze u kraju.
Kad osunča u punome sjaju

Brčnućemo noge u đakuzi

(još ne smemo, hladno nam je guzi:),

Pa i bazen malo oprobati,

A roštilja kada se dohvati

Miša, neće šnicla ostat’ živa,

I gajbicu rashladimo piva,

Pa svi onda dođete na meze,

Jer bez društva bilo bi bezveze.

Zato pasoš ko spremio nije,

Neka isti izradi što prije

I neka se na put amo kreće

(doma ništa propustiti neće),

Da vidite zemlje obećane

I miline silne na sve strane,

Nije baš i šljunak dragi kamen,

Ali ime nije prosti znamen:

Eldorado komšiluk je fini.

Nadamo se u duše dubini

Da će ovde sreća da nas zari

I potaman da nam budu stvari :)

A sad malko svakodnevne pesme,

Jer bez toga priča proći ne sme.

I dalje je kod nas sve po starom:
ne radim na tezi punom parom :/
ali sad smo pribavili glavno
i stolice zamenili slavno,
pa sem dnevnih obaveza sitnih
neće biti ometanja bitnih.
Valjda će me udostojit’ muza
svog prisustva, da ne ronim suza,
i da delo privedem ka koncu,
uz krčkanje u šerpi i loncu :)
Miša rmba, glavu ne podiže,
voleo bi da je praznik bliže,
ali su sa praznicima sušni
kapitalisti ovi bezdušni.

Snagu snaži a u teretani

Ja ga držim sve na zdravoj hrani.

I u firmi kap milosti nađu –

Vodiše ih onomad na lađu,

Da ih njišu cunami talasi...

Al’ vukovi morski i alasi

Baš nimalo ne podlegli stravi:

Pa dokoni k’o mornari pravi

U šegu se svi zajedno dali,

Usput su se malo i slikali.

Da zabava bude još i veća,

Eto njima mornara leteća –

Jedan galeb na palubu sleće,

Da l’ će hranu uzeti il’ neće?

Pa napetost raste u publici...

A i vi ste sada u prilici

Da vidite rasplet drame ove –

Film „Zakuske evo galebove“:

Zatim smo se dali u pohode

Da vidimo i jezerske vode

U blizini mesta stanovanja,

I, boga mi, biće i pecanja

Uskoro na Miramar jezeru,

Al’ to spada u Mišinu sferu.

Za mene je i šetnja milina:

Malo sunce, malo ’ladovina,

A staza je duga, vijugava,

Ne znaš šta to za okukom spava,

Čuči l’ zekan ili drugo zvere,

Šeta l’ gazda jednu il’ dve kere...

Za odmor je mesto dušu dalo,

Zabavlja se veliko i malo,

Neko peca, neko roštilj prži,

Neko trči formu da održi,

Biciklisti vržde na sve strane,

A priroda da joj nema mane.

Ali dosta deskriptivne spike,

Bolje će vam dočarati slike.

Nek i ovo primećeno bude:

Pronašli smo neke dobre ljude

Što u radnji i Smoki prodaju –

Sreća naša neće doći kraju!

Za Smokijem čeznuli smo mnogo,

A Miša bi, samo kad bi mog’o,

Svu gomilu slistio u trenu,

Ne mareći uopšte za cenu.

Nagodismo mi se sa trgovcem

Da pošteno platimo mu novcem

Za kutiju s pedeset kesica.

Čekasmo je ozarena lica,

Ali avaj, ta grdne prevare!

Poslali su paket preko bare,

Al’ u njemu deset kesa fali.

Kome sada čovek da se žali,

Kad ga zemljak prevari rođeni?

Ipak, sredilo se, blago meni,

Sve kako je planirano bilo.

Čekanje se dugo isplatilo,

Pa smo srećni kao deca mala

Potisnuli taj stres od skandala,

Omiljeni slaniš prigrlili,

Ukusu detinjstva prepustili :)

Temekulo, sva si vinorodna,

A praznik je baš prilika zgodna

U obližnju varoš da svratimo,

Dešavanja tamo ispratimo.

A tamo je k’o u Karlovcima,

Sva dolina u vinogradima!

Vinarije porodične niču,

Svaka ima neku svoju priču,

Ali sad je sve komercijala,

Obrće se dosta kapitala

Kroz restoran i odmaralište,

Sve imaju što ti duša ište,

No ugođaj naplate debelo,

Pristupačno dođe samo jelo.

Ipak nije skupo ni cuganje

Kad se pije umereno, manje.

Ukus razni može da se bira,

Svaka sorta da se degustira,

A nagrade pokupiše mnoge,

Zadiviše i sudije stroge,

A kamol’ u piću amatere

Što kvalitet subjektivno mere.

Tako i mi, nestručni a radi,

Pošto smo si utolili gladi,

Za šank smo se preselili grupno,

A četvoro beše nas ukupno.

S drugarima Miša pijuckao,

Šta je lepše prosto nije znao,

Zveckale su čaše na sve strane,

Uživasmo fino, natenane.

Čak i pehar iz kojeg je pio

K’o suvenir svako je dobio.

Od mene u piću vajda slaba,

Jer ne cugam ni kada je džaba,

Ali sam se istakla kod krke:

Pošteno sam omastila brke,

Uživala u društvu veselom,

U pogledu i izletu celom.

(Da mi teza nije za vrat sela,

Za vinograd sad bih džemper plela:)

Jednom rečju, provod beše sjajan,

Al’ je opis svaki beznačajan

Sa slikama kad se uporedi -

Jedan pogled po sto reči vredi.

Al’ ne ide piće bez mezeta,

Zato evo i novog recepta.

Ovog puta Miša je reduša,

Da se sladi i duša i guša

Pripremio ražnjiće punjene

Pa sa sirom potom zapečene

Od pilećeg mesa od beloga

Sa slaninom prasca debeloga.

Na usta vam već kreću vodice?

Jelo: „Nema tice bez prasice“ :)

Trebaće vam, dakle, piletina,

I tanano sečena slanina,

Na štapiće tvrdi sir isečen

(isti rendan odozgo zapečen).

Štapić sira uvijte u meso –

Nije kuvar mnogo se potres’o

Što smotuljak nije lepa lica –

Doteraće sve to slaninica.

Tu je tajna velikog majstora:

Sve slanina dobro pokrit’ mora,

Ne sme meso nimalo da viri.

Pa kad miris počne da se širi

I umilno cvrčanje s tiganja,

Sav komšiluk naš gurmanluk sanja.

U tavici sasvim bez masnoće,

Jer slanina istu pustit’ hoće,

Sa svih strana pržite ražnjiće.

Paralelno bar’te krompiriće,

Jer uz pire odlično se slaže

Spec’jalitet, šef kuhinje kaže.

Slaninica kad se zarumeni

Smotiljci će biti prebačeni

U posudu vatrostalnu neku

Da u rerni potom se zapeku

Sa odozgo narendanim sirom.

Služite ih sa pire krompirom

I salatom po izboru svome,

Može se i vince dodat’ tome.

A pre svega juhica od gljiva...

Osta samo još da se uživa :)

Prijatno vam i veselo bilo!

Pisanije nam se odužilo,

Pa i leto pristiglo je eto,

Dok dovrših davno započeto.

Na kljakavom ne zamer’te stihu,

Usmerite pre pažnju na sliku,

I pišite nam u komentaru

Vredi l’ ovo koju staru paru.

A mi ćemo u sledećoj priči

Potrudit’ se da na nešto liči,

Složiti je u prozne redove,

Okanut’ se jadne rime ove.

Za kraj: osmeh nek vam krasi lica :)

Sve vas grle Miša i Milica!