Mala antologija slobodnih aktivnosti

Santa Maria della Ekskurzija

Oprosti, dobri Lazo, oprosti
što tvoje pesme kvarimo stih.
Nema u tome trunke pakosti,
Ti si nam pesnik draži od svih.
Tvojoj, volšebniče, mustri bismo prosti
sravnili sabir sećanja tih,
pa ne zameri grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

U smiraj kasnog leta smo pošli
na poziv naših drugara par,
što behu kod nas za odmor prošli,
Maja i Boris božji su dar;
osetismo se baš dobrodošli,
ima Ohajo posebnu čar:
vredi obići njegove kute,
Santa Maria della Salute.

Srednji je zapad drukčiji sasvim
no sušni južni predeo naš,
ne cuješ noću u satima kasnim
zvuk prskalica, mirno je baš;
a sve je bujno, s rastinjem krasnim,
kuda da gledaš prosto ne znaš.
Al’ zimi sneg je, nose kapute,
Santa Maria della Salute.

Bogu se moli staro i mlado,
crkava tol’ko ne vide vid;
rastinje svako gaji se rado,
bršljanom zgrade obavijen zid...
Jelovnik samo dosta im strado,
bljutkave hrane nek ih je stid.
Pivo, naprotiv, odlično smute,
Santa Maria della Salute.

Široki travnjak, kuće od cigle,
i naokolo uredno sve,
srne na pašu u naselje stigle,
od ljudi straha nemaju, ne.
Cene se nisu u nebo digle,
al’ ni privreda nije ko pre...
Slike će reći što reči ćute,
Santa Maria della Salute.

Društveni život iako nije
velegradski preterano živ,
zabava neka za svakog se krije,
ko je ne nađe sam si je kriv.
Kukuruzni se lavirint vije
tu blizu grada uz putić siv,
dom za leptire plave i žute,
Santa Maria della Salute. 

Za mlade duhom i one smele
Cedar Point je zabavni park:
vožnje su brze, lude, vesele,
rolerkosteri jure kroz zrak...
Naše se dase sjajno provele –
ne smetahu im kiša ni mrak.
(K’o klince te ih stvari uzbude,
Santa Maria della Salute.)

Vele da ova zabavna parada
sa tobogana ekstremnih par
adrenalinom suvereno vlada,
i da zemaljski priznaje šar
među trideset najluđih kaskada
ovdašnjih ima pet il’ šest bar.
Snimke priložismo k’o adute,
Santa Maria della Salute.

Kulturni nivo grada Toleda
podiže muzej u svetu znan,
u zdanju krasnom prvoga reda
vrhunska dela nađoše stan.
Satima čovek tu da razgleda,
da hrani dušu, ostvari san:
s velikanima ukrsti pute,
Santa Maria della Salute. 

Priroda divna pruža se svuda,
grad je Toledo parkova pun:
botanik bašta nije zabluda -
onamo drvo, ovamo žbun;
kroz zelenilo potok vrluda,
patkica kupa pero i kljun,
veverice ne mare za ljude,
Santa Maria della Salute.

Komad divljine uz varoš samu,
za šetnju divan veliki lug,
kada poželi čovek osamu,
il’ mu se dobar pridruži drug.
Zaboravite gradsku galamu,
prodjite s nama sad jedan krug,
fotografije sećanja bude,
Santa Maria della Salute.

U drugom parku jezero krasno,
a oko njega visoki hrast;
mogli bi ostat’ tamo do kasno,
prirodi divnoj odati čast,
Miša je šumu slikao strasno,
dok sumrak danu ne ote vlast
probudi tajne tamne naslute ,
Santa Maria della Salute.

Vrhunac našeg bi letovanja
dug, al’ uzbudljiv, prijatan put,
o kojem svako potajno sanja
(ako je pustolov i nije trut).
Šetanja željni i kampovanja
plan smo skovali, no beše krt:
nađosmo staze pljuskom zasute,
Santa Maria della Salute.

Od Hoking Hilsa ne odustasmo,
pod kolibice skrismo se krov.
Prestade kiša, mi pohitasmo,
k’o da nas mami vilinski zov;
na rajski prizor tu nabasasmo –
lepote doživljaj potpuno nov:
vodopad pećini celiva skute,
Santa Maria della Salute.

Dalje kroz šumu, uz igru sunca
što među stabla prosipa zrak,
dražima prirode pojismo srca,
oči, sećanja. Pratismo krak
vijugavog puta što lišćem svetluca,
korak nam beše nesputan, lak...
Kedrov slap divan - dar na kraju rute,
Santa Maria della Salute.

Drugoga dana nastavak bajke:
dah nam iz grudi izlete van
kad sagledasmo prirode majke
biser besprekorno izvajan,
stene s kojih je kret’o u hajke
starac po kom je taj kraj i zvan –
mostić preskače potoka stude,
Santa Maria della Salute.

Da nam pokažu Ohaja čari
Valjušci nisu žalili trud.
Hvala od srca, dragi drugari,
strpljivo što nas vodiste tud!
Jedna od nezaboravnih stvari:
uvala čarobna odasvud
i žubor-vodom stene zasute,
Santa Maria della Salute.

Provod u parku bio je sjajan,
ali to putu ne beše kraj.
Još jedan podvig vrlo značajan
uključen bio u plan je taj:
vodopad Nijagare beskrajan,
gde Tesla nađe na zemlji raj.
Pred tom se slikom umovi mute,
Santa Maria della Salute!

Pred tim smo čudom stajali dugo,
s divljenjem gledali reke skok:
iz jednog jezera se u drugo
preliva silni vodeni tok.
Nismo se lađom vozili, tugo,
ni bačvom sišli u jaz dubok –
program za nove pohode lude,
Santa Maria della Salute :)

Blizu Toronta, kod prijatelja
Borisovoga oca u dom
svratismo puni oduševljenja,
a on nam u stilu svom
priredi divna iznenađenja
i omami nas već mirisom
bajnih ćevapa, lukčine ljute,
Santa Maria della Salute.

Roštilj ovakav odavno nismo
kusali dobar i sve u slast...
Kod čika Srećka se pogostismo,
a i za slatkiš svaka mu čast.
Eh, kad bi ćevap mog’o u pismo,
pa da nam šalje... Ajme, propast!
Čuvamo spomen na te trenute,
Santa Maria della Salute.

Iz Kanade se vratismo potom
kroz grad Detroit glasovit svud,
ne samo jer se diči bankrotom,
no industrija jaka je tud,
i da procveta novim životom
ceo region ulaže trud,
pa da im vedre zore zarude,
Santa Maria della Salute.

Besciljno reči o tome plove,
sve prazne slame to vam je mlat;
fotografije s etape ove
o tome bolju sliku će dat’.
Često i sada u misli pozove
kalifornijske jeseni cvat,
iskrsne sećanje (k’o nezvan svat)
na ekskurziju, predele, ljude,
zelenom krošnjom oči nam blude,
huk vodopada uši naslute,
požele noge da se zapute,
prirodom čula da se zalude,
pustolov da se ponovo bude,
da pozadina vidi nam pute,
Santa Maria della Salute!

Sestričine ne donose rode

Jednog dana rešila Ivana
da je vreme da postane mama.
Mišinoj sestri od strica
rodila se devojcica!
Familija cela srecna i vesela.

Vest je divna do nas stigla
moral nam do neba digla:
i ujna i uja veseli k’o struja!

Čim su čedo ugledali
roditelji odmah znali:
takva lepotica zvaće se Milica.

MILICA!

Nek čuju rode i laste:
počinje život iz bajke...
Milica srećna nek raste
na radost oca i majke!

(Ljube je uja i ujna :*)

Američki san

Al’ se nebo osmehiva!
Al’ se more plavi!
Familija Marston sniva,
Jasno k’o na javi.

Od imetka sto imadu
Kupiće imanje:
u San D’jegu, divnom gradu,
podići će zdanje.

Življaše u lepom domu
Brojna porodica;
Da ne glede zemlju golu,
Niče i baštica.

Zaljubljenik u prirodu
Gazda Džordže beše,
U vrtu je svaku zgodu,
Sam muškatle kreše.

Obezbedi robna kuća
Sa napretkom korak,
Savremena dostignuća
Bila im na domak:

Toplovod solarni, struja,
Kola električna...
Muzikom im kuća bruja,
Slikom mnogom dična.

Očigledno živeli su
Na visokoj nozi,
Ali geslo imali su:
I drugom pomozi.

Imanje su zaveštali
Potomstvu i gradu,
Doprinos su silan dali,
Ne gubeći nadu

Da prirode znatna blaga
U park se pretvore,
Autoput ćušne straga,
Centar da ne ore.

Muzej-kuća brigu vodi
O mnogoj starini,
Svedoči o prošloj modi,
Životnoj rutini.

Baštom šetat’ natenane
Prilika se dala.
Zadužiše sve građane,
Na tome im hvala!

Utiske smo sa izleta
Slikom beležili,
Pa gledajte širom sveta,
K’o da ste tu bili.

Svačija biblioteka

Jeste l’ čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se bibli-
oteka centrale.

Okupi se masa
u središtu grada,
pred kupolom silnom
velika parada.

Navalio narod,
u  redov’ma stoje,
uz pesmu skratili
čekanje su svoje.

Svak’ bi da zaviri
u moderno zdanje
od spratova osam,
ni više ni manje.

Savremeni dizajn,
beton, metal, staklo...
A mnoštvo se knjiga
unutra namaklo.

Ima i muzike,
filmova i slika;
najsavremenija
biće i tehnika.

Pokretna će traka
sama da sortira
sve vraćene stvari,
bar-kodom prebira.

Galerija biće
u zgradi, i škola,
knjižara i kafe,
rečju – sto đavola.

Za svakog ponešto,
najlepše za klince:
knjige i igračke
i lego kockice.

Procunjasmo i mi
po prizemlju samo,
doći ćemo opet,
još da razgledamo.

Samo da se gužve
raziđu malčice:
petsto ljudi dnevno,
kažu, učlani se.

Ostali smo posle
još i na proslavi;
tu izlagač mnogi
tezgicu postavi.

Plesaše, pevaše,
i pričaše priče;
sreli smo i ljude
što na knjige liče,

to jest, na junake
iz drama, romana...
Veselo je bilo,
svečano tog dana.

Pamtiće se dugo,
verujte, bez šale,
otvaranje bibli-
otečke centrale.

Veče u kinu

Veče k’o snovi
Plovi
      U bioskopski mrak.
Bili smo sami
V tami…
      Kud li se dede svak?

Digosmo noge
Mnoge,
      Al’ utom dođe svet,
Pristojno, je li,
Seli:
      Gledali dramolet.

Svima je milo
Bilo,
      Filmić ne beše loš;
Bili b’ i bolje
Volje
      Kad bi se jelo još.

Bac’te duboko
Oko
      U krasni album taj,
Vidite slasni,
Masni,
     Ukusni zalogaj.

Veče(ra)

Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.

Ko bi na brzinu hteo večericu
Napraviti može od sira pufnicu.

Putera ti treba, tako, pola šolje,
Puna šolje vode i malčice solje.

Kad se to rastopi, dodaj šolju brašna;
Sve odjednom smešaj, da je masa kašna.

Koji minut kad se testo prokuvalo,
Skloni se sa ringle i prohladi malo.

Čet’ri dodaj jaja, al’ jedno po jedno,
Po svahom dodatku sve smešaj zajedno.

Potom šolju sira (Đurina švajcarca)
Narendanog dodaš, promešaš do danca.

Na kraju još malo biljnoga začina,
na primer, bosiljka i bibera fina.

Kašikom se pufne ređaju po pleku
s razmakom, jer rastu kada se ispeku.

U rerni nek ćute minuta desetak
Na dvesta dvadeset stepen’ za početak.

Smanji temp’raturu na sto osamdeset,
Pa neka rumene minuta dvadeset.

Pufnaste i zlatne spremne su za jelo,
Nek su vam na zdravlje, prijaće za celo.

Jakšić bi vam Đura sad sigurno rek’o
da uz slanu pufnu ide piće neko.

Nekom prija jogurt, drugi pivce voli…
Da se ne ohlade pufnice – izvoli!

Srdačno vas pozdravljaju izabrani pesnici: Laza, Ršum, Branko, Zmaj, Aleksa, Đura, i samozvani stihoklepci: Miša i Milica :)

Sastanci, rastanci i albumi uspomena ili ceo život za godinu dana

Nismo se dugo javljali, ali to ne znači da nam se ništa nije dešavalo u međuvremenu. Naprotiv, bilo je svega i svačega, i lepog i tužnog i veselog. U nekoliko crtica sumiraćemo utiske o prethodnom burnom periodu i ilustrovati ih fotografijama.

Krajem prošloga leta neplanirano sam išla u zavičaj, nažalost, neveselim povodom – mom tati Radovanu dijagnostikovan je rak pluća u poodmaklom stadijumu, te sam brže-bolje pohitala da se nađem svojoj porodici u teškom trenutku barem kao moralna podrška. Tata je tu nemilu vest hajdučki podneo, hrabro izdržavao ispitivanja i bolničke tretmane (mada je, mangup, krišom pušio cigarete iako mu je bilo strogo zabranjeno) i trudio se da bude pribran i staložen, koliko je mogao u takvoj situaciji. Proveli smo zajedno nekoliko lepih nezaboravnih nedelja – drage i setne uspomene. Porodica je ponovo bila na okupu, čak i u proširenom sastavu, jer se moj brat Miroslav tih dana i oženio. Evo i nekoliko fotografija sa Draganinog i Mikijevog venčanja i potonjeg slavlja, i par snimaka da dočaraju svatovsku atmosferu.

Mada je moje gostovanje u Srbiji bilo posvećeno prevashodno mojoj porodici, iskoristila sam priliku da svratim u Novi Sad i vidim se s dragim drugarima. Čak sam s kumovima Draganom i Peđom išla i na male izlete u Beograd i Suboticu. Sve je, dakako, zabeleženo i foto-aparatom. Najluđi je provod ipak bio u Žablju sa mališanima. Naučila sam nove igre (na primer, pecanje bagera) i gledala sa Dukijem najpopularnije crtaće (čak i na češkom), imala redovne frizerske tretmane sa Điđom, a priredili su mi i nekoliko spektakularnih performansa – Srđana je vrsna igračica, a i Dušan ima koreografsku žicu ;)

Dani su brzo prolazili... Iako je trpeo bolove i svakodnevno pio gomilicu kapsula, tata je bio relativno dobro raspoložen, pokazivao je volju za životom, pravio planove i samo ponekad bi klonuo duhom (ali svi imamo trenutke slabosti. Nadali smo se da će se izvući i pobediti bolest. S tim mislima i željama smo se i rastali pred moj povratak u Ameriku.

Nažalost, to beše poslednji put da smo se zagrlili i izljubili, poslednji put da mi tata pred putovanje kaže da se ne naginjem kroz prozor. Mada je terapiju zračenjem solidno podneo, hemioterapija bila je pogubna za njegovo slabašno telo, pa su mu je ukinuli posle dva ciklusa. Počeo je naglo da kopni, bolovi su bili sve jači, postepeno je sve više zanemoćavao i sve manje komunicirao. Bilo je tužno i mučno gledati ga u takvom stanju sa svešću da mu se ne može mnogo pomoći. Teret tatine bolesti pao je i na mamu i brata, a ja sam bila daleko i nisam mogla da im olakšam, ali smo svi delili tugu. Moj dobri dragi tata promenio je svet i ostavio nas u bolu, ali ne bez utehe u divnim i veselim zajedničkim uspomenama. Srećni smo i zahvalni što je bio deo naših života, nesebična podrška, siguran oslonac i utočište. Njegova dobrota i toplina nikada neće zgasnuti u našem sećanju.
(Hvala još jednom svim prijateljima koji su mi se našli u teškim trenucima. Vaše reči utehe mnogo su mi značile, kao potvrda da nas daljina ne razdvaja i da su iskrena prijateljstva neprekidiva, neprocenjiva i nezamenljiva.)

No, komedijant slučaj udesio je da se tuga i radosti, život i smrt neprestano susreću i prepliću. Pred kraj tatinog života osvanuo je novi početak za njegovo prvo unuče, slatkog malog Aleksu. Zdrav, krupan i prelep dečkić osunčao nam je svima tužne dane koji su usledili i bio nam velika uteha (mada praznina ostaje zauvek). Presrećni smo s njim i zbog njega. Zdrav nam i veseo bio, rastao bez briga, živeo bez tuge, u sreći i ljubavi! A mališa je pravi veseljak i baš ume da uživa. S ponosom prilažemo nekoliko fotografija našeg Alekse i jedan urnebesni snimak. Ljube ga tetka i teča!

S ove strane sveta zbivalo se svašta. Miša je na poslu prešao na novi projekat i silno je zadovoljan. Tim je sjajan, sve drugari, atmosfera odlična, a posao zanimljiv i perspektivan. Samo što je ponekad naporno i stresno, ali on se junački drži. Kad se premori i klone od rintanja, trudimo se da udesimo neki izlet radi preporoda: da odemo nekud u prirodu, nađemo se s drugarima, izvedemo se na neki kulturno-zabavni događaj ili u kakav fini restoran (jer snaga na usta ulazi), a bilo je i par lepih putovanja. Konačno sam i ja položila praktični deo vozačkog ispita i dobila dozvolu. Zahvaljujući Mišinom strpljenju, časovima s instruktorkom i nebrojenim satima vežbanja savladala sam i tu mrsku mi aktivnost i položila s pohvalama – samo sa jednom manjom zamerkom. Vala, koliko sam se pripremala i red je bilo da zablistam. 

Volontiram punom parom i zaposleni me veoma cene, pa su izrazili želju da me zaposle. Prijavila sam se na konkurs za posao bibliotekarskog pomoćnika, ali odgovor još nisam dobila (osim da zadovoljavam osnovne uslove i da sam na listi sa koje će pozivati kandidate na razgovore). Birokratija je i ovde spora kao ranjeni puž, ali mi rekoše u mom ogranku da ne gubim nadu. Oni, nažalost, ne mogu mnogo da utiču (osim da me hvale), jer izbor kandidata obavlja centralizovana gradska služba, a oni su čuveni po svojoj sporosti, a sve se još više oteglo zbog otvaranja nove zgrade centralne biblioteke i selidbe fonda sa stare lokacije. U međuvremenu, ja sam u našem ogranku priskočila u pomoć i kada im je jedan radnik otkazao ljubav, pa sam radila i deo njegovih smena – a sve besplatno. Čak su me pozvali da učestvujem u ovogodišnjoj prazničnoj paradi, gde je biblioteka predstavila svoj letnji program čitanja. Valjda me ne bi posle toga odbili. ;) Videćemo kako će se čitavo to zamešateljstvo oko zaposlenja okončati. Čekam i nadam se... I trudim se da završavam tezu. Muza mi je dugo bolovala od teške ali izlečive boljke, i konačno se polako oporavlja. :)

Da se vratim na zanimljivosti i vanškolske aktivnosti. Nećemo vas zamarati opširnom pričom, nego ćemo zajedno listati naše albume fotografija. Išli smo na izložbu umetničkih i zanatskih radova u starom delu grada (Old Town) i pobliže se upoznali sa prošlošću San Dijega ragledajući muzejske postavke. U centru San Dijega, u kvartu koji se zove Mala Italija (Little Italy) održava se svake godine fešta – stanovnici italijanskog porekla proslavljaju svoju tradiciju u veselju, uz obilje hrane, muziku i ples, izložbama, radionicama, igrama. To je pravi mali vašar, sa šarenim tezgama, nekoliko muzičkih bina, demonstracijom kulinarskih veština i paradom starih i luksuznih automobila i razigranost mediteranskog duha. Predigra za taj događaj bila je izložba starih i luksuznih automobila u centru grada, koju smo takođe s pažnjom propratili. Ni ove sezone nismo propustili sajmove automobila u Los Anđelesu i San Dijegu, pa evo i utisaka (pretežno s onog prvog, većeg i zanimljivijeg). Nismo odustali ni od pecanja; Miša okušava sreću na novim vodama. Obližnje jezero Santi (Santee Lake) obećavalo je dobar ulov, ali iako nismo uhvatili ribu, bilo je drugih trofeja. Jedna se nesrećna barska ptica uplela u Mišin najlon. Nije utvrđeno da li je riba, koja se kasnije otkačila, u borbi sa našim alasom potkačila pticu ili se ova sama umrsila roneći, tek i nju smo pustili na slobodu. Ja sam se vratila sa divnim utiscima i nekoliko lepih fotografija načinjenih novim aparatom, tek da ne bude da ništa nismo ulovili.

Naši drugari Dijana i Peđa imali su goste, pa smo skupa išli u provod: s Peđinim roditeljima u SeaWorld, a s njegovom sestrom Jasnom i sestrićem Lukom na Point Lomu. Divni ljudi i prijatni dani kojih se rado sećamo. Drugi dragi par prijatelja, Redžuna i Džordž, dobili su nedavno ćerkicu Anvitu (Anvitha). Krug drugara se širi na najlepši način. :)

Dolazak novog proleća proslavili smo na Festivalu trešnjinog cveta u Japanskoj bašti prijateljstva u Balboa parku. Bašta je u proteklom periodu proširena i zaista izgleda čarobno odenuta u ružičasti behar, a organizatori su se postarali da proslava bude raznovrsna i zabavna za sve posetioce. Bilo je svega japanskoga, od autentične hrane do drevnih borilačkih veština, koncerata na starim japanskim muzičkim instrumentima, izložbi bonsaija i ikebane, te društvenih igara. Meni su posete Balboa parku, baštama i muzejima u njemu jedna od najdražih aktivnosti u gradu, pa ne umem da odolim da svaki odlazak i svoje utiske ovekovečim fotografijama, koje ne mogu da obuhvate i izraze sve moje oduševljenje, a vama možda i neće biti zanimljive. Slobodno ih preskočite, ali možda će se među njima naći i neka koja će zagolicati vaš estetki nerv, jer sam ovoga puta uspela da slikam i u nekim izložbenim galerijama, a i bašte su bile u punom cvetu.

Propratili smo i najznačajniji teniski turnir u ovom kraju: Indian Wells Masters i gledali Đokovića uživo u polufinalu, mada se nije baš proslavio (priznao je posle u intervjuu da je imao tremu zato što ga gleda Miša, prvi reket rekreativnog tenisa u Tijerasanti). Bilo je to zanimljivo iskustvo, uopšte čitav izlet. Sam put vodi kroz nekoliko potpuno različitih krajolika, od vinogradarskog kraja preko prilično gole pustare sa zakržljalim rastinjem do mondenske oaze sa drvoredima palmi, uredno pokošenim zelenim travnjacima i fontanama. Vrhunac ovog mini-odmora bio je uspon iz užarene pustinje na planinske vrhove gde se sneg još nije bio otopio fenomenalnom rotacionom žičarom. Da ne gnjavim s objašnjenima, pogledajte slike i kaz’će vam se samo.

Posle Indijan Velsa osladilo nam se da nekuda šmugnemo iz grada na koji dan, a i Miša je vrednim radom zaslužio produženi vikend, pa smo nedavno ponovo organizovali putovanje, sada na planinu zvanu Veliki medved i tamošnje čarobno jezero (Big Bear Lake). Savršeno mesto za sve aktivnosti u prirodi tokom čitave godine: zimi je to skijaški centar, leti je sezona kupanja, pecaroša ima u svako doba, jezerom plovi i gusarska lađa, a u selu je uvek živahno. Planinske kuće, malene prodavnice suvenira, galerije, restorani, ulični svirači, ljubazni meštani i zadovoljni posetioci. I na svakom koraku rezbarije u drvetu, mahom motivi medveda, jer, najzad, oni su ovde bili starosedeoci, pa je mesto zaslužilo po njima i ime. Malo je reći da je hrana bila božanstvena (a možda nam je planinski vazduh dodatno otvorio apetit), a šetnje i pecanje toliko su nam prijali da smo čvrsto odlučili da idemo ponovo, kad god nam se ukaže zgodna prilika.

Gastronomskoj odiseji ostajemo verni i na putovanjima ali i u samom gradu. Kusali smo svašta, omastili brke, i kuvanje dobro išlo nam od ruke. Nafilovali smo album novim krkanlucima, slatkim i slanim đakonijama iz mnogih restorana i iz naše kuhinje. Pa prijatno vam bilo razgledanje! Naša naklonost prema dobrom zalogaju i trud na polju kuhinjarstva prešao je uske okvire intimne zanimacije i iskoračio u takmičarsku konkurenciju na jednom amaterskom poslastičarskom okršaju upriličenom u Mišinom preduzeću. U oštrom nadmetanju osvojili smo treće mesto sa tortom nazvanom Pijani Žika. Šuškalo se, međutim, da je ocenjivanje bilo namešteno, da je žiri bio potkupljen i slično, tek naša je torta pobrala nepodeljene simpatije publike, a nagrada – mutilica koju smo dobili svakako je lepša, vrednija i biće bolje iskorišćena od kecelje i kuvarske kape koje su dobili prvak i vice šampion. (Našu tortu možete videti na sličici u gornjem desnom uglu, dole desno je ovekovečena pomama za palačinkama, a Mišu ste svakako prepoznali.) Častimo vas, dakle, receptom koji je ovenčan slavom i bronzanim odličjem.

Pijani Žika – čokoladno-kafena torta s rakijom, bobičastim voćem i hrskavim orašastim dodatkom

Međunarodni naslov Drunken Angel, što će reći Pripiti anđeo, odabrali smo jer svet još ne zna za Žiku i seriju „Državni posao“. U svakom slučaju, ime joj pristaje jer je rakija jedan od ključnih sastojaka, a bilo je i nekih problema sa ravnotežom i rovitim filom, ali smo je ipak spasli. Napominjem da recept sasvim fino funkcioniše i bez grilijaša, kao i bez dodatka voća, dakle samo rakija ili kakvo drugo piće.

Potrebno je:

Za čokoladni fil i glazuru
• 4 šolje slatke pavlake za mućenje
• 50 g putera (ili margarina za kolače)
• ¼ šolje šećera
• 550 + 50 g izlomljene čokolade za kuvanje
• 1/3 šolje rakije (ili nekog drugog alkohola, npr. ruma)
• 2 kašičice vanilinog šećera
• 1/3 šolje seckanih oraha, badema, lešnika (šta ko voli) + ½ šolje šećera za grilijaš
• puding u prahu (samo za slučaj da vam fil ispadne suviše tečan, pa ga treba spasavati pudingom)

Za sirup (sa dodatkom voća)
• ¼ šolje vode
• 2 kašike šećera
• 2 kašike rakije
• šolja i po iseckanog voća (ja sam koristila jagode i maline, ali verujem da bi i s drugim voćkicama bilo vrlo ukusno)

Za kore
• 1 i po kašičica vanil šećera • ¾ kašike instant kafe
• 2/3 šolje brašna
• 3 kašike kakao praha
• ½ kašike praška za pecivo ili sode bikarbone
• 3 jajeta
• ¾ šolje šećera
• ¼ kašičice limunovog soka
• ¼ kašičice soli

Postupak:

Fil i glazura: Na umerenoj vatri rastopite puter i šećer u slatkoj pavlaci, da počne lagano da vrijucka. Sklonite sa vatre i umešajte 550g čokolade. Mešajte dok se ne rastopi. Dodajte rakiju i vanilu. Odvojite jednu čašu toplog fila u manju činiju i umešajte preostalih 50g čokolade da se rastopi. Ostavite ovako pripremljenu glazuru u pokrivenoj posudi na sobnoj temperaturi. Preostali fil prebacite u veliku činiju za mućenje i rashladite u frižideru dok ne očvrsne (bar 6 časova ili preko noći).

Grilijaš: Rastopite pola šolje šećera na umerenoj vatri pazeći da ne zagori. Sklonite sa ringle, umešajte seckane orašaste plodove. Izručite na navlaženu površinu (npr. aluminijumsku foliju) i razmažite u tenkom sloju. Kada se ohladi, odlepite grilijaš sa folije, izlomite i iseckajte u sitne komade. Dodaćete ih u fil neposredno pre premazivanja kora.

Sirup: Prokuvajte vodu, šećer i voće na tihoj vatri dok se šećer ne rastopi. Sklonite sa vatre i dodajte rakiju. Poklopite i ostavite da se hladi preko noći. (Možete kasnije procediti, ali ne smeta ni da voće ostane u sirupu – svakako će se opet sresti na torti.)

Kore: Zagrejte rerun na 180°C. Premažite dublji pleh puterom, na dno stavite papir za pečenje pa i njega podmažite. (Ako imate kvadratni pleh, seći ćete kasnije koru popreko po visini, a ako koristite pravougaoni, rez će ili popreko, tj. po dužini. Tako u svakom slučaju dobijate kvadratnu tortu.)

Pomešajte vanilin šećer i instant kafu u šolji, dodajte malčice tople vode i razmutite. Prosejte brašno, kakao i sodu bikarbonu pa pomešajte u činiji. Mikserom umutite žumanca i pola šolje šećera u čvrstu svetlu masu, oko 3 minuta, pa dodajte razmućenu kafu i umutite. U drugoj činiji, čistim i suvim mutilicama izmiksajte belanca, limunov sok i so u meku belu penu. Postepeno dodajte preostalu ¼ šolje šećera i umutite u čvrstu penu. Mešajući dodajte 1/3 belanaca u razmućena žumanca, pa polovinu mešavine brašna, zatim polovinu preostalih belanaca, pa brašno, pa belanca. Smesu rasporedite po plehu da bude ujednačene debljine pa pecite dok testo ne bude vazdušasto, oko 18 minuta. Da li je kora pečena proverićete zabadanjem čačkalice u sredinu – ako je izvičete čistu, znači da je masa dovoljno pečena i iznutra i da se ne lepi. Ispečenu koru ostavite da se ohladi i ne brinite ako malo splasne.

Kada koru izvadite iz pleha, skinite sa dna papir za pečenje, pa je presecite oštrim reckavim nožem (horizontalno ili poprečno, zavisno od oblika). Prebacite polovinu na tacnu i natopite polovinom sirupa. Poređajte komadiće voća po natopljenoj kori. Mikserom umutite rashlađeni čokoladni fil da bude čvrst i svetlije boje, pa umešajte komadiće grilijaša. Ako je fil suviše tečan popravite ga pudingom u prahu (jedna kesica je dovoljna, a ukus birajte sami, mada nekako čokolada najviše odgovara) – to će masi dati čvrstinu neophodnu za filovanje. Premažite svim filom koru. Fil će biti visko oko 2 i po cm, ali ne morate iskoristiti svu količinu, ako vam se torta čini previsokom. Možete malo ostaviti za oblaganje spoljašnjih ivica, ali nije neophodno, jer lepo izgleda kada se vide svi slojevi. Natopite situpom i drugu koru (ako ste je sekli horizontalno, natapajte sečenu stranu). Stavite gornju koru preko fila, natopljena strana da je dole, i blago prtitsnite da se zalepi. Zagrejte glazuru da bude tečna i pažljivo je pospite na sredinu torte, razmažite do ivica trudeći se da ne preliva sa strana (ali ako i procuri, nema veze).

Ako želite možete tortu ukrasiti – rendanom čokoladom, komadićima grilijaša ili voća koje ste koristili za fil, ali nije obavezno. Rashladite tortu u frižideru jedan dan, pokrijte je posle 2 sata zvonom ili folijom (pažljivo, da se ne zalepi I ne pokvari izgled). Secite tortu u kocke i uživajte.

Prijatno!

Sad kad smo se malo osladili, a možda i malko nacvrcali od poslastice, da vam saopštimo i veliko iznenađenje. Kupili smo kuću! (Ovde to zovu townhouse – imamo svoju vertikalu, ali nam se bocni zidovi naslanjaju na komšijske.) To je bio još jedan od razloga zbog kojih se nismo dugo javljali, jer kupovina nekretnine nije nimalo jednostavan proces i zahteva mnogo vremena, raspitivanja, provera, odluka i uvek budnu pažnju i oprez. Sve je to za nas bila nepoznanica, ali smo srećni što je sve dobro prošlo, što nam je odobren kredit i što je kuća u dobrom stanju. Ostali smo u istom kraju, preselili se koji blok bliže Mišinom poslu; komšiluk je dobar, blizu su prodavnice, škole, pošta, park i nekoliko lepih kanjona za šetnju i rekreaciju. Zadovoljni smo i presrećni, a sada počinju slatke muke oko uređivanja i renoviranja. Imamo mnogo ideja i planova, pa ćemo postepeno, prema finansijskim mogućnostima, udesiti novo gnezdašće po svom ukusu. Ali to je već jedna nova priča, za neku drugu priliku.

Javićemo se uskoro sa novim doživljajima. Do tada uživajte u ostatku leta i primite srdačne sunčane pozdrave od Miše i Milice!