Dugo međuvreme

Ovo naše pisanije dođe vam kao stare novine – svi su nam izveštaji bajati: te šta smo radili prošlog leta, te šta se dešavalo jesenas, pre tri meseca... Imamo, srećom, verne čitaoce koji nas prate, ne zameraju mnogo zbog kašnjenja, a ponekad napišu i neki komentar (hvala vam na tome!), a mi onda dobijemo volje i pronađemo vremena da sačinimo novu priču. Pošto nam se publika nagledala slika i snimaka, a ostala željna detalja o gradu poroka (o tome opširnije u štampanim izdanjima „Suze kumova razmetnijeh“ i „Uzdasi Mice pokajnice“ kada izdavačka delatnost bude imala sluha za ova remek-dela;), ovoga puta kraćom pričom ilustrovaćemo zbivanja i aktivnosti u međuvremenu od odlaska kumova do dolaska proleća.

Na poslovnom planu situacija je sledeća: Miša konstantno radi i konstantno napreduje, a moj doktorat intenzivno stagnira pošto ja prilično zabušavam (ali moram to hitno promeniti), no pronašla sam druge vannastavne aktivnosti. Prijavih se da volontiram u gradskoj biblioteci i nakon što sam prošla na razgovoru (i dobrovoljni rad se ovde ozbiljno shvata), dala otiske u policiji (krvnu sliku i bris grla nisu trazili:), išla sam na obuku i rasporediše me na dve dužnosti, a dobila sam i dve službene značke – da se zna da sam funkcionerka;)

Jedna bibliotekarska obaveza mi je održavanje reda i slaganje knjiga na policama (shelf reading) – jednostavna provera da li su knjige pravilno složene prema određenom redosledu, abecednom ili decimalnom, što ipak zahteva punu koncentraciju; a prema opisu drugog „radnog“ mesta, sa još nekoliko drugara volontera, razvrstavam donacije. Reč je o knjigama i drugom materijalu koje građanstvo poklanja biblioteci (novčane donacije, izgleda, prima neko drugi), procenjujemo da li su dovoljno aktuelne i očuvane da bi se uvrstile u bibliotečki fond ili će ih preuzeti antikvarna knjižara, a mnogo toga se i odbaci. Ponekad dobijemo čitave kućne biblioteke (naslednike valjda ne zanima literatura, pa poklone biblioteci, dobiju potvrdu i odbiju vrednost od godišnjeg poreza na ime donacija neprofitnoj organizaciji), dragocene primerke, klasike, enickolopedije, ali donose ljudi i stare udžbenike, vikend romane, masne i iscepane kupusare i bezvredne časopise (žao im da ih sami bace). Ipak, kriterijumi za odabir i odbacivanje nisu mi uvek jasni i bliski: čini se da ovdašnji razmaženi čitaoci kupuju i antikvarne knjige samo ako su savršeno očuvane, pa i neznatno oštećeni primerci završe u smeću (sve se reciklira, ali nešto bi se moglo i restaurirati, no možda se ne isplati). Može im se kanda, ali sirotinjski knjiški moljac u meni ne da mi mira, pa ponekad zadržim za sebe neke knjižice namenjene otpadu i spasim ih tako od surove sudbe. Evo šta sam dosad izorala.

Možda ste uočili u društvu Šekspira, Dikensa, Hemingveja i Paunda i jedno ćirilično izdanje Tvenovog „Toma Sojera“ – moj najdraži pronalazak – Vinaverov prevod na srpski, koji je čekao da ga baš ja pronađem u gomili, jer neko drugi bi ga, slep za ćirilicu, bacio bez milosti kao nerazumljivu knjigu na stranom jeziku. Tako smo se Vinaver i ja ponovo sreli u belome svetu:)

Nije to sve u vezi s bibliotekom. Zamalo i da me zaposle tu kao poštanskog službenika. Prijavim se ja prvi put na konkurs, i odmah me pozvaše me na razgovor. Bilo je to fino i korisno iskustvo, ali tražila se važeća kalifornijska vozačka dozvola. To me je nateralo da učim ovdašnja saobraćajna pravila i polažem testove (nije da se hvalim, ali rešila sam sve bez greške), ali pošto me odbiše za posao, nisam izlazila na vožnju. Testovi važe 12 meseci, a kako kalifornijski drumovi još nisu spremni za moj stil vožnje, daću im malo fore;)

Prelazimo na zabavni deo programa, dakle, priroda i društvo. Nagovestili smo u prethodnom javljanju da smo stekli divne komšije, porodicu Rajić, s kojima smo proveli mnoge prijatne dane i večeri i učvrstili divno prijateljstvo. Mnogo nam je značilo to što smo i u tuđini imali u blizini nekog svoga, s kim se potpuno razumemo i delimo interesovanja i poglede na svet, a veže nas i slično iskustvo. Ne možemo vam dočarati naša vesela druženja i sladokusne večere, ali možete prošetati s nama pristaništem u susednom mestu (Oceanside Pier).

Zimsko doba ovde je sezona sajmova automobila, pa smo posetili i te značajne manifestacije u Los Anđelesu i San Dijegu. Za momke beše to sjajan provod, jer ne samo što su mogli da vide najnovije modele gotovo svih poznatih proizvođača (od Rols Rojsa pa do Lotusa, od Poršea pa do Leksusa – pevljivo zvuči;), mogli su i da uđu u skoro svaki od njih (samo su neke konceptne verzije bile nepristupačne ili zaključane), a nešto se moglo i provozati. Bilo je zabavno i nama koji nismo veliki ljubitelji automobila – mi smo više paznje obraćale na dizajn, detalje, uređenost štandova i kataloge, a nismo propustile ni da se uvalimo u neka sedišta sa masažom:) Opšti je utisak bio da su organizatori želeli da akcenat stave na same automobile, pa su i domaćice birali i oblačili tako da svojom pojavom ne bace u zasenak izložene modele. Ako ste se nadali da ćete se nagledati lepih žena u ovoj fotoreportaži iz Los Anđelesa, prevarili ste se; ali uživajte u limenim lepotanima sagledanim iz Peđine umetničke vizure.

U San Dijegu je sajamska koncepcija bila malo drugačija: nisu bili zatupljeni najprestižniji primerci i futuristički prototipovi, nego je ponuda ciljala na široke mase, prosečnog kupca i porodični provod. Bilo je i tu luksuznih modela, ali i pristupačnijih varijanti, mnoštvo prateće opreme (sredstava za poliranje, krpa za glancanje, ramova za tablice i sličnih drangulija), a našla se i poneka izazovna dama. Evo pogleda kroz Mišin objektiv. Posebno su zanimljivi i živahni bili zabavni sadržaju za decu od 3 do 103 godine, razne igrice i simulatori vožnje, pa ni Miša nije odoleo primamljivom iskušenju.

Kišovito vreme i Mišini radni vikendi omeli su nam planove da se otisnemo na okean kako bismo videli seobu kitova u toplije vode, pa ta ekslurzija ostaje za neku drugu priliku. Prepustili smo se, međutim, kopnenim avanturama i zaputili na safari po Svetu divljih životinja, ogromnom zoološkom vrtu u kojem smo pre izvesnog vremena razlgedali leptire (ako se ne sećate te epizode ili ste je možda slučajno propustili, vratite se nekoliko priča unazad te osvežite sećanja i obnovite znanja:)

Prokrstarili smo Safari parkom uzduž i popreko – i pešice i vozićem (u stvari autobusom, ali s vagonima) a i balonom. Spust žičarom odložili smo za neko vreme, dok još malo porastemo;) Dan je bio prelep, vedar i topao, pa smo se uživeli u pustolovinu i uživali u razgledanju predela uređenih poput afričke savane i nastanjenih tamošnjim životinjskim vrstama. Iako se simuliraju prirodni uslovi, opstanak vrsta kontroliše čovek, a grabljivci i nasilnici udaljeni su i ograđeni od životinja koje bi im u divljini bile meta i plen; svi su siti, zdravi i pod nadzorom. Iskoristili smo priliku da fotografišemo krajolik i životinje, i saznamo od vodiče zanimljivosti o nekim vrstama i pojedinačnim stanovnicima Parka, imena nekih od njih, porodičnu istoriju, osobine i navike. Zebre su, na primer, trajno kažnjene (u svom ćošku:), jer su mnogo nestašne i imaju običaj da izazivaju druge životinje, a ove bi im iza leđa jele hranu, pa bi zebre zbog mangupiranja ostale i gladne. Park je i prijatno šetalište, prelepo uređena botanička bašta, sa nekoliko zasebnih „tematskih“ celina, odnosno prostora na kojima se gaje klimatko-geografski srodne vrste (kaktusi i sukulente, autohtono bilje nekoliko različitih kalifornijskih oblasti, kao i malena bonsai bašta). U osvit proleća i pustinje se zazelene i procvetaju, a teško da možete zamisliti toliku raznolikost biljnih vrsta koje su se prilagodile surovoj oskudici okruženja. Kao što možete videti na slikama, priroda je prelepa, Park odlično uređen, a životinje su bezbrižne i uživaju u pažnji čuvara i posetilaca. Neke od njih zadivljuju svojom veličinom, snagom ili lepotom i gracioznošću, druge su neobične, mladunci su umiljati i opšta atrakcija, a neke životinje su zabavne i smešne, najčešće zbog toga što svojim ponašanjem i osobinama podsećaju na ljude. Prisustvovali smo u prolazu predstavljanju papagaja i čuli kako Mango odgovara na pitanja čuvara i rešava matematičke zadatke (zapravo je naučio da refleksno odgovara, tj. imitira izgovor određenih brojeva nakon reči koja označava ili zvuči kao neki broj – posle dva on će reći tri, na tri odgovoriti četiri:) Njegov drugar Mongo, sivi afrički papagaj, nešto je tvrdoglaviji i nije hteo da uči reči engleskog ili bilo kog ljudskog jezika (svega par reči je usvojio), ali voli da oponaša zvuke telefona, zvona ili oglašavanje drugih životinja pa, na primer, kokodače, laje i zviždi, kao što ćete čuti i videti na snimku.

Najzabavnije beše nam svakako u helijumskom balonu, kojim smo se uzdigli na 400 stopa (preko 120 metara) iznad Parka i uživali u zadivljujućem pogledu na prelepi predeo zelene Doline San Paskval (San Pasqual Valley) i brda koja je okružuju, a mogao se nazreti i sneg na planinama u daljini. Pogled i doživljaj su neopisivi, ali probudite maštu i dopunite naš amaterski snimak.

Konačno, ovim segmentom uhvatismo korak s vremenom sadašnjim. Sledi nam povratak u budućnost:) Pošto smo fiskalnu godinu uspešno zaokružili, platili porez (bogu božije i caru carevo), čekamo da nam se Rajići vrate iz posete zavičaju pa da se opet družimo i komšijamo, i da ponovo začinimo neki zajednički ručak. Njima u pozdrav, a svima na zdravlje i uživanje, prilažemo ovoj priči recept za prazničnu krčkalicu koja odlično ide uz komšinicino ćureće pečenje, koje smo u slast pokusali na Dan zahvalnosti. (Napomena: nisam ovlašćena da odajem kulinarske tajne Biljinog dela gozbe:)

Praznični lonac (ćureći poklopac;)

Potrebno je:

• 4 i po šolje supice (odnosno, ako vam je jednostavnije, vodice koju ćete začiniti)
• šolja pirinča (integralnog u zdravijoj verziji)
• 2 šolje smrznutog kukuruza u zrnu
• 1 supena kašika putera
• nešto mesnato iseckano na komadiće (kobasica, suhomesnato, sveže meso, slaninica – šta volite i imate; količina po želji - a može se zameniti i seckanim povrćem po izboru)
• osrednji crni luk
• 2 šargarepe
• ½ šolje iseckanog celera
• 1-2 tikvice
• ¾ šolje iseckanih pečuraka
• ½ crvene paprike babure
• ½ zelene babure
• šolja iseckane blitve (ili nekog drugog zelja)
• šolja boranije (može i smrznute)
• šolja pavlake (slatke ili kisele, a može i mešano) + nije loše ni ako se doda malo nekog tvrdog sira rendanog
• so i biber po ukusu.

Priprema:

Obarite pirinač na tihoj vatrici u tri šolje supice ili slane vodice, ali da ne razmekša potpuno. (Ako ste se odlučili za integralni, ova faza može potrajati i do 45 minuta.)

U međuvremenu, izmiksajte šolju kukuruznih zrna sa šoljom supe/vode da liči na pire (ako morate da gnječite ili pasirate ručno, prethodno probarite kukuruz). U šerpi rastopite puter i dinstajte meso 3 do 5 minuta dok blago ne porumeni; (ako kuvate bez mesa, preskočite ovaj korak i odmah:) dodajte iseckani luk, šargarepu, celer, tikvicu, pečurke, papriku, blitvu i boraniju (dozvoljene su, naravno, i sve druge kombinacije povrća). Dinstajte sve oko 5 minuta uz dodatek preostale ½ šolje supice. Ostavite da krčka 15-tak minuta na tihoj vatri.

Dodajte obareni pirinač, pire od kukuruza i preostala kukuruzna zrna. Krčkajte još 15-tak minuta dok pirinač potpuno ne omekša i sve dobije ujednačenu strukturu. Na kraju začinitei dodajte pavlaku i rendani sir, a kad se sve rastopi, služite toplo uz neko fino pečenjce koje ste ranije već pripremili, ili još bolje, koje je zgotovila vaša vredna komšinica:)

Prijatno!

Čiča-miča i gotova priča. Za prolećno izdanje pripremamo nešto sasvim novo, potpuno drugačiji pogled kroz firange, pa svratite ponovo za koju sedmicu. Mislićemo na vas dok šetamo bosi pokraj okeana sa suncem u kosi, a pozdrave naše srdačne i vedre nek vam povetarac interneta nosi:)

Veeeeeliki cmokan od Miše i Milice